Istočnik

Бр. 23

источник

С тј ,. 549

и већ се осјећа блажен у свом дјелу. Његова се радост у томе састоји да утјеши, помогве, спасе и благослови. Шта ће ми се дати за то ? он никад не пита. Ми га гледамо гдје ради с племенитим некорисгољубљрм , које не рачуна. V. Другог дана, каже се, путоваше Самарјанин одатле; при поласку извадио је два гроша и дао их гостионнчару са ријечима: ГБегуј га! и ако шта више потрошиш, ја ћу ти платити. Он одлази, јер га друге дужности зову, али несретника не напушта. И ако је отсутан, рад је да му помогне. И предаје га вриједним рукама гостионичара. И та присебнест и мудрост човјекољупца достојна је наше пажње и подражавања. Што је Самарјанин морао сам учинити, учинио је. Страшна опасност је прошла; један људски живот је спашен. У великој невољи он је смио заборавити и свој посао и свагдашње дужностпАли сада га оне зову на даље путовање. Може бити има нзшто важно да сврши; може бити чекају га бојажљиво код куће његови: може бити он мора баш нова средства тражити да и даље помаже. Спасење оплијењеног даде се и преко другог свршити; гостионичар може га и на даље његоватп; и он га задобија за оруђе своје пом ћи. Стога се он посвећује сада опет својим пословима, и нспуњењу оних дужности, које му на неком другом мјесту предстоје. — Ево вам овдје у слици племенитог човјекољупца смишљене обазривости: Он не пропушта нужве дужности позива; не постаје слијепим оруЈјем свог меког лако узбуђеног срца. Свугдје он ради с размишљањем и мудрошћу. Има слабих људи, који се природном осјетљивошћу даду занијети, на све, јер њихови осјећаји не стоје под надзором разума. Племенити се не прикључује њима. Он живо осјећа и узима искреног учешћа, али нигда* не слиједи слијепом нагону меканог срца. Бог и дужност изнад свега То је његова свагдашња девиза! И његове кораке руководи непрестаио свети примјер савршеног Христа. Стога се он не да завести лукав лнћу притворвих варалица; с тога он не мази младеж иа тром >ст и злоупотребу добрих људи, штетнод! милостињом; с тога он не потпомаже беспосличење бестидних просјака даровима; с тога пакост узалуд покушава да га узбуђењем тужних осјећаја злоупотоеби за своје циљеве. Чак у највећој дирљивости срца он показује још извјестан мир и присебност. Он не сања и не лудује, гдје је потребно размишљање, он није милостив, гдје треба да буде строг и одлучан, а не мек. Увијекје спреман на помоћ и спас, гдја га зове права нужда братска, али ипак не пропушта с правом мудрошћу прешне дужности позива. УТ. Али Самарјанин не допушта, да његово добро дјгло остапе несвршено. Он путује, — али прије свега спрема се за даљу помоћ.