Istočnik

Бр. 24

ИСТОЧЈМК

Стр.. 559

да су душе животињске већ и по постанку и природи својој везане за тијело („и рече Бог: иека земља пусти из себе душе живе" Бит, I. 24. и др.), можемо судити, да ни црква не признаје животињској души супстанцијалности. Има неких мјеста у св. Писму, која неки тумаче у корист бесмртности животињске душе н. пр.: „чекамо ново небо и нову земљу" 1 ); на тој новој вемљи да неће живјети једини човјек, већ ће на њој бити опет биља и животиња. Но то је тумачење натегнуто, јер не видимо разлога, који би говорили за бесмртност животињске душе. Из даљих апостолових ријечи у том стиху: „гдје правда живи" увјеравамо се, да он ту говори о моралном реду међу људима. Прије се даде извести из св. Писма, да животињска душа нема бесмртности, као н. пр. из цитираног мјеста у Еклез. Ш. 21. Ма колико дакле били вољни, да признамо души животињској бесмртност, немамо за то разлога, јер би тај њен будући живот био без садржине, а према томе и без сврхе. Душевни живот је у разуму, у интелективности; код животиње тога нема, те је тешко и говорити о бесмртности њене душе. Још у већој мјери важи то за биљну душу. Ради тога, што интелективност игра највећу улогу у питању о бесмртности, било је мишљења, да нису ни све човјечије душе бесмртне, већ само душефилозофске,у правомсмислу интелигентне, које су на земљи стекле себи неке садржине. Тога се мишљења држао Платон, а има га и у новијој науци. По томе мишљењу душа проста човјека нема смисла за вјечни живот, јер је слична животињској души, која такође нема никаквих прерогатива за живот вјечни. То је мишљење екстремно. Јер и ако је душа донекле неизображена човјека слична животињској, много су веће разлике, које дијеле једну од друге, него њихова сличност. Необразована душа је само утолико сличн&; животињској, што није у овом животу много напредовала. Но њена сврха, средства и својства су као што смо видјели, сасвим друкчија него у животињске душе. Ова нема способности, да се развија, човјечија пак има. А ако није ту способност употријебила, још се за то није измијенила њена природа. Степен интелигенције не може промијенити природе душине из основа; он може упливисати само на њен развитак и на њену будућу судбу. Узмемо ли, да само заправо интелигентне дугпе имају право на бесмртност, јер да тобоже имају неког тецива, од кога би могле у будућем животу живјети, рушимо онда бесмртност у опће, као што бисмо рушили природну једнакост између људи. Сравнимо ли напредак најфилозофскије душе на земљи са напретком њеним у вјечности, тада земаљски напредак скоро шпчезава према будућем. Живи ли човјек на

') П. Петр. Ш. 13.