Istočnik

Вр. 1. и 2.

иеточник

Стр. 17

угњетнчима сирота, тешко судијама, који ттиисују жестоке одлуке, да оплијене сироте (Иса. 10, 2). „Проклеш да је, који би изврнуо правицу сироти, или удовици" (Вшор. 27 , Ово је једно од оних безакоња, због којих је Господ грозио Јудејима опустошењем државе и расијаношћу шиховом по лицу земље (Ис. 10, 4; Јез. 22, 7 и 15), и испунио је пријетшу. Илач уврије^ених спрота чуо је Господ и од дјеце увредитеља прави сирочад: „ ако уцвијелиш удовицу и сироту, кад оне иовичу к мени, чуЛц вику њихову, и запалиЛе се гњев м:ј, и иобиЛу вас мачем, иа Ле вагие жене бити удовице и ваша дјеца сироте ". (Исх. 22, 23 и 24); јер је сам Бог сироти иомоЛник (Пс. 10, 14;), сам је ошац сиротама (Пс. 67, 6). Уцвелитеље сирота казни Бог каткад у потомству до трећег и четвртог кољена. На питање: откуда на тим потомцима, кадкад .људима поштенима, почива гњев Божјих; откуда да их гоии снротиња и понижењеа може се у многим случајевима сасвим праведно одговорнти: отац, дјед^ прадјед врије^аху сироту или удовицу, и ето спротију њихова дјеца^ унуци и праунуци, који у осталом не носл толике одговорности за т уђу кривицу, колико се чине опрезнима сами и својим положајем опомињу друге, да не падају у туђу погрјешгсу. Тако, не може се некажњено вријеђати оне, које је примио Господ под нарочито своје покровитељство. Заштита је Божја над сиротама тако очевидна, да је већ постало пословицом: Ко даје сиротињи, позајмљује Богу на сигурну камату. Милост своју према сиротама Бог иоказује већим дијелом у томе, што својом благодаћу побу^ује према њима саучешће у срцима ближњих. Ако има на свпјету људи, којих рука не ће задрхтати кад посегне за сиротињску баштииу, којп могу снроту пустити да лута по свијету, ускратити јој прехрану и његу, занемарити је у васпитању, то, хвала Богу, није глад пи на такима, који су готови да и последњи залогај подијеле са сиротама, који их прпмају у своју породицу, сматрају пх као ро^епу дјецу, удомљавају пх, и често учине за њих толико добра, колпко не би ни рођени отац и мати. Нису само куће свештених лица уточиште сирота, за њих се отварају многи државни и приватии заводи, где добивају препитање, одијело, васпитање, откуда они излазе као радне снаге и корисии за човјештво. Године 1863. прослављена је већ стогодишњица васпптнога дома у Моекви; колико се од тога доба па кроз сто година васпитало у њему сирота, и колигсо је добра донио он кроз то човјештву! Господ, дакле, не само поднже кроз добре људе спољашње благостап.е сирота, већ често и у моралном погледу обраћа снротовање у њпхову корист. Велика је несрећа за дјецу, ако су се она у лицу 2