Istočnik

Стр. 34

иеточник

Бр. 1. и 2.

за дотичиу област. Такви надлежни црквени законодавци јесу по правилима саборне цркве епискоиски сабори, а управљајући органи јесу црквено управне установе и јерарси дотичних дрквених области. Законодавна и управна надлежност тијех установа и лица има своје проетором помјесне цркве и временом трајааа закона (правила) одређене граннце, одакле излази, да је свака автокефална црква у своме законодавном, а на правилима васионске цркве оснивајућем се раду самостална и од другијех автокефалнијех цркава независна. Та самосталност, међу осталима добија нзраза у том, што правила једне помјесне цркве имају неспорну каноничну вриједност само у њеној области, а друге цркве намогу везивати, док их законодавна власт овијех прописаним начином не уевоји и за своја правила не прогласи. Још мање могу везивати цијелу једну автокефалну цркву таЕгова правила, упуства и наредбе, ко]е су издате и прописане од извјесног јерарха, који само једним дијелом те автокефалне цркве управља. Такова правила веасу само оне крајеве те автокефалне цркве, на које се власт законодавног јерарха иростире, ири чему је сасвим свеједно, да ли је поменута правила издао и прописао личио, сам јерарх, или његов опуномоћеник. Важност тијех правила пак траје све дотле, док их законодазчевој власти одговарајућа или од ње старија власт другим прописима не замијене. Поједини неслужбени, учењачки састави канониста пак немају везујући канонски углед ни у тој цркви, у чијој области су издани, а 1"ош мање вежу друге помјесне цркве, јер служе само у сврху разјашњења пиава и за развитак црквеног правознања. Иа основу изложених, општих начела каноничне важностц извора права, може се аукторитет 50-те главе одредити и оцијенити 1.) степеном канонског угледа те власти чијим правним изворима по присхођењу припада, и 2) одношајем њене садржине према канонима васионске цркве и законодавној влас1и помјесних цркви. I, Педесета глава печатане Крмчије дијели се по своме постанку на три дијела; а пошто се постанак сваког дијела разликује од осталијех, то излази, да се и канонично достојанство свакога дијела може, односно мора одијељено оцјењивати. Што се тиче првога дијела 50-те главе, доказано је, да је тај дио прост славенски превод буле папе Павла V., 1 ) која је мјестимице према правоелављу измијењена. Није потребе доказивати, да була римскога папе из прве четврти XVП. вијека ни у једној помјесној православној цркви нема никакве каноничне важности. Ниједна православна црква нигда ни словцетом једним није изразила мисао, да би се икојем, за латинске епархије процисаном папином правилу могла у икојем дијелу православља икаква каноничка важност приписати . . . Чудновато је ипак, да је у састав крмчије, и у изворе православног црквеног права ушла и једна папска була. Истражујући историјски постанак другога дијела „Тајне супружества" наћићемо, да га је сачинио „велики ритор и хартофилакс" цариградске цркве јерођакон Мануил у XVI. вијеку. Састав тај сачињен је и издат „по налогу" цариградског патријарха Јеремије I., и ушао је у Крмчију, као други дио 50. главе. Међутим хартофилакс патријаршког пријестола, без обзира на свој важан положај при патријарпгаји, по правилима цркве сам по себи нема ни законодавне ни управне власти ни у епархији, ни у цариградској патријаршији. Према том ово Мануилово дјело, по своме поријеклу нпје службеног карактера, нити је законо') 1_>в засгатег^о та1птопи. 1614.