Istočnik

Бр. 1. и 2

ИОТОЧНИК

Стр. 41

У првој половини XVI. вијека још не бјеше правосл. црква у унутрашњости Далмације уређена, али се опажа да тадашњи босански митрополит Јосиф води бригу о српској цркви у Далмацији. Освојењем Клиса из руку Мађара подпаде под турску власт скоро сва унутрашња Далмација, те би раздијељена на два сан џаката: лички и клишки и који опет бјеху саставни дјелови пашалука босанскога. Год. 1557. бјеше установљена пећска патријаршија, и тада дође вријеме, да се уреде јерархијски односи како у Босни тако и у унутрашњости Далмације. Као што су лички и клишки санџакат потчињени били пашалуку босанском, тако се и српска далматинска црква потчинила духовној власти дабро-босанског митрополита, који се је од тога доба називао „лички и клишки." Јурисдикцију ову пак над српском далматинском црквом у континенту врши дабро-босански митрополит, који је у то доба имао сједиште у манастиру Рињу, као егзарх пећскога патријарха. ГГрви дабро-босански митрополит, који је био почео вршити црквену власт у Далмацији звао се Варлам, а за њиме спомиње се митрополит Симеон, који се у једној својој посланици зове епископ дабро-босански, фојнички, клишки и далматински. Већ је више података скупио учени ппсац о митрополиту Гаврилу, којн се у пословима далматинске цркве спомиње од г. 1574. Непосредну управу над далматинском црквом имађаше старјешина манастира Крке као намјесник дабробоеанског митрополита Духовно средиште за лички округ бјеше манастир Крка а за кришки манастир Драговић. ГГослије мтрополита Гаврила видимо као дабро-босанског митрополита Аксентија, који је 1590. чинио каноничну визитацију кроз цетинску крајину, книнско поље и Буковицу. Аксентијев нашљедник бјеше митрополит Тодор, који у мана стиру Крви заснова школу за образовање свећеничког подмлатка. Ушљед јакога турскога притиска стање подчињене раје бјеше тешко и она готова бјеше да прискочи у помоћ сваком оном, који је радио на слабљењу отоманске моћи. Тако н. пр. 1633. пређе јаки број српских породица из Босне и Србије, те насели крајеве око Шибеника и Задра, готов да се придружи Млечићима да ратује против Турака. ЈИстим духом дисало је и српско становиштво далматинског континента. Но Турци сазнавши за ово половином XVII. вијека, почеше да гоне Србе и православну вјеру. Невољи овој придружи се и агресивност римокатоличких фратара, који се свом снагом трудили да полатине српски народ у у Далмацији, потпомагани и турским властима. Карловачким миром 1699. потпаде континентална Далмација под млетачку републику, а православни народ бјеше том приликом стављен под јурисдикцију филаделфијскога архиепископа са катедром у Млецима. Као пошљедгви дабро-босански митрополит, који имађаше јурисдикцију над срп. далмат. црквом, спомињу се Христифор (1671. —1681.) и Висарион, који се не називље више „лички и кришки" него само „егзарх све Далмације." Опширније смо извели овај дио, јер стоји у тијесној вези са историјом босанске православне цркве. Судбина православнв цркве у далматинским градовима за то вријеме оде својим током, дошавши у тешњу везу са православним Грцима, који становаху у Млецима и са судбом млетачке православне опћине. У шестом перијоду (1699.—1797.) за вријеме млетачке власти имала је православна црква у Далмацији много да трпи, издржавајући тешку борбу од страних нападаја, иновјераца. Учени писац изложио је у овом одјељку веома красно и