Istočnik

Стр. 104

ИСТОЧНИК

Бр. 5.

Но ово се стање доста брзо промијенуло. Еада су тзв. крсташи почетком XIII. вијека на Исток продрли, 1204. год. Цариград заузели и православну државу у границе Витиније отиснули, а уз то латпнско царство основали и православл»е гонити почели: православна црква у интересу свога опстанка морала је да се брани начином, који је нападају одговарао. Нажалост немоћ императора морала је устукнути пред насиљем и варварском силом једнога Балдуина, који је све пустолове Европе у свој табор скупио. Црква православпа морала је претрпљетп тешке дане, које су јој доглавници Балдуинови и римској столици вјерни свештеници, све под изговором благочашћа, нанијели. А шта се све радило са православљем, каква о\ т ужасна насиља чињена, најљепше свједочи околнсст, да се ва њих сам римски првосвештеник, папа Иноћентије 1П. згрозио. Радећи на поунијаћењу правоолавних Грка ево како сам „непогрјешпви" архиепископ римски осуђује покоре крсташке: „(^иотоск) епјт Сггаесогит есс1е81а ^иап^итсишсјие ав'Јс4;1опЈ1)и8 е! рег8еси1 : оп]1» .18 аШ^аШг ас1 ип11а!;ет есс1е81а8Нсат е!; (1е\ 7 о1лопет зесИз аров1;о1]сае геуег1е1иг, ^ие т Ба11п18 поп П181 регсШшшз ехетр1ит е!; орега 1епеђгагит а8рех11", и1јат тегЈ1о Шоз а(1ћоггеак, р1и8 (]иат саиез?" 1 ) (па како ће грчка црква ма колико ју вријеђали и на њу потварали — да се врати црквеиом јединству (т. ј. римској цркви) и понизности ка апостолском престолу (т. ј. римском), кад је видјела само примјер упропашћивања и дјела таме у Латина, те их се с правом већма гнуша, него ли паса!?) По себи се разумије ( да је овако поступање морало реакцију пронзвести. Епископи православне цркве издавали су најетрожије забране мјешовитих бракова са Латинима, о којима су као са јеретицима поступали. Дакако, да је било доста малодушнијех, који су се било од пријетње Латииске препали, било за љубав злата себе продали; али хвала Господу, који је цркву своју сачувао, и латинско господство се свршило прије него што су се крсташи и надати могли, те је црква у сва своја права свечано повраћена. Али уврједе латинске нијесу заборављене ни онда, када су Латиии из Цариграда проћерани. Јаз између двије цркве постао је још већи тако, да је сасвим појмљиво, ако је забрана ступања, у брак са Латинима поновљена. Тако је било још и у XIV. вијеку. Огорчење је било толико, да не само да је ступање у брак са Латинима забрањено било, него се чак ни крштење латинско није прнзнавало, тако, да кад је који Латин прешао у православље био је изнова крштен. Тако се зна н. пр. за књегињу литавску, римокатоличкињу Августу, да је прије ступања у брак са

') Истор'1'а попиток -ћ кт> соедин. церк. — А. Катанск1Јх Опбгт,. 1868. Стр. 91 , и Живковић: Истор. Хриш. Цркве,