Istočnik

Бр. 7.

ИПТОЧНИК

Стр 159

Ориси хришћанскога Љивота. од Епископа Висарпона. (Чланцп за народ). — Преводи протојереј Ј. Нетровић, кр. проф. и катихета у Загребу. [Наетавак.] Јално пчступају браћа, која презиру брата слабоумнога; али би још горе поступили они, када би нанустили брата који је пао, кад би у духу фарисејске гордости гоиорили за њега: „Какав је он наш брат ? Он је изрод нагае породице, срамота нашега ])ода, ми немамо с њпм пичега заједничкога." Тако гордо суђење не доноси чести онима, који то говоре. Ма како да је дубоко пао брат ваш, ипак је и ои сие вашега оца као и ви, ипак је он Грат ваш. Ниједнога грјешника не треба презирати, јер га ни сам Бог не презире. Сам је Богочовјев пострадао и умрво ва њих ; тим је мање опростиво презирати грјешника, рођака нашега по тијелу. Он је дубоко пао у бездан грјехошш, на вама првима је не само братска зећ и хришћанска дужност, инпупати га из тога бездна, — молитвом, савјетима и снисходл.ивом љубавп старати се, да се пробуди у њему кајање и навести га па пут истиие. Ко не би спасао онога, који се топи, ма да може то учинити, већ равиодушно поред њега пролази, тај се не би могао сматрати некргшим у његовој смрти, коју је могао отклонити својом помоћи. Исто тако примићете и ви на себе дио одговорности у погибељи вашега брата, ако равнодушно и шта више презирно гледате, како пропада. Ваше братско саучешће могло би га спасти; вагаа гордост и презир још га внше распаљује. Он је велики грјешник; али је н гордпст, с којом се ви понашате према њему, исто тако велики гријех, смртии гријех, који одузима цијену и свима вашим добрим дјелима и својсткима. Ви држите до части вашега рода? Добро, — али докажите то не презиром онога, ко је укаљао ту чест недостојним владањем, већ Хришћанским настојанем да се он исправи, да се иробуди у њему чувство те чести, и да се врати на пут, којим је поштено сгупао ваш отац, дјед и прадјед. У опће, браћа и сестре позвани су, да потпомажу једно друго у дјелу духовнога усавршавања. Заједница њихова под једним породичним кровом пружа најуспјешније услове за то. Породица је, може се рећи, гакола, школа заједничке обуке, и како красна гакола! Искуство свједочи, како много губе дјеца, која одрашћују усамљено, без браће и сестара. Самовоља, размаженост и друге погрјешке карактера много се чешће налазе код њих, него код дјеце, отхрањеие у кругу