Istočnik

Бр. 11.

ИСТОЧНИК

Стр. 249

великим страхопоштовањем слушали су ученици ту бесједу, — а нијесу схваћали: куда пак он иде? Као израз тога несхваћања ступа ап. Тома, који рече: „Господе, незнамо куда идеш: и како можемо знати пут" ? Његова се душа опет као и у првом случају напунила мрачног страховања; неће ли учнтељ поћи право својим смртним непријатељима и не само сам, него хоће ли и њих узети собом? Но Христос је одмах разбио његово несхваћање рекавши: „ Ја сам пут, истина и живот; нико неће прићи оцу, само преко мене." Трећи случај у коме активно излази ап. Тома у јеванђел. историји јесте онај, о коме је већ горе речено и који је у души његовој привео коначноме слављу духа вјере над свима сумњама и неразумијевањима. У та три случаја, исприповиједаних св. Јованом с простотом и јасноћом очевица, потпуно је оцртан карактер ап. Томе. То је био човјек, који је љубио тачност, склон резоновању, коме је било тешко доказати, који није радосно повјеровао свједочанствима других, претпостављајући да у свему треба стајати на земљишту факата и свога искуства, који је са сумњом примао све необичгтије, особито оно, што је он сматрао немогућим. То душевно својство, које је имало и своју оправдану страну, очевидно је залазило код њега и сувише далеко, побу^ујући га час да критикује начин дјеловања учитељевих, час да се противи његовим ријечима, час пак да не вјерује једногласном свједочанству све своје сабраће — апостола. Но ипак то својство није ни у колико искључило ни жарке љубави према учитељу, ни пламене вјере — једном само покпзаше се (потребни) докази ради побијања неразумјевања и сумње — Још је од веће важности то, што Христос није нашао у томе човјеку ништа такова, што би могло пречити избору његовом у скуп дванаесторице апостола. Отуда се види, да Он сасвим није рачунао на слијепи ентузијазам присталица,—како је то бивало са оснивачима лажних религија, -—- него је желио наћи у самој разноврсности карактера и мишљења ученика свестрану оцјену своје божанске дјелатности, како се не би бојао саме строге критике и „сумњања". С те стране и „сумња" се признаје као фактор изјаш њења истине, дакле може се оправдати и међу присталицама Христовим. Но с друге стране примјер ап. Томе даје нам могућност, да одредимо разлнку међу сумњом Хришћанииа и сумњом каквог невјерника, међу сумњом, коју трпи Спаситељ, иросвећава и благо укорава и сумњом коју излаже осуди; — међу сумњом, која прије или послије приводи свјетлости и вјери и сумњом, која води одрицању и баца у таму. На чему се пак оснива узрок сумње ап. Томе? Одговорити на