Istočnik

Стр. 368

источник

Бр. 1о_

сличан животињама, ипак својим духовним развићем представља собом биће. одијељеао од свих животиња јазом, ко]и се не да испунити никаквим посредним степенима. Не можемо уз то да прећутимо, да Дарвинова хипотеза, која спори човјеку његов виши постанак, лишава га уједно духовног начела, слободе и бесмртности. На светињу, вијековима освећену, која је драга нашему срцу, може се дизати само несумњивом свјетлошћу и истином, а не хипотезом, која се без икаквог даљег доказивања окомила на религијозно учење. Д. А, Тихомиров -в. Алекс. Топољанин, богослов. (Ср. Карловци.)

Спиритизам пред судом науке и Хришћанства. — Написао Ж. Вержболовичв. (Наставак.) IV. Ш/ј^ Унутрашња или доктринална страна спиритизма. По убјеђењу спирита њихово религиозно философско учење није плод чистога разума или схваћање Хришћанства на свој посебни начин, него учење од духова саопштено, откривено, позптивно и уз то савршено ново. Као таково оно износи и рјешава најважнија пптања философије и религије, питања свију грана друштвенога поретка; обухвата сав људски живот — физички и морални; сачнњава на тај начин читаву науку, потпуну философпју. Без обзира на саопштавање од духова и откривење од озго основнпх истина спиритизма, међу самим спиритима пма толико несугласја и противусловља, да је тешко наћи неколико тачака, у којима би они међу собом потпуно сагласни били —не говорећи о нејасноћи, несталности и заплетености њихових основних богословских и философских теза. У сваком случају ми ћемо гледати, да излучимо оно, што је најбитније и што карактерише спиритистичке системе. Као философска доктрпна спиритизам исповиједа савјечност духа и материје, безброј облика бића у свијету видљивом и невидљивом, који реално постоји; тврди безпрекидност развијања органских облика у једном и другом свијету; тако исто и реалност непрестапог напредовања људскога у бескрајном низу облика бића, солидарност духовних бића на свима стуињевима њвховрта вјечнога прогреса; могућност објек-