Istočnik

Стр. 570

ИСТОЧНИК

Бр. 23

о откривењу Јосифу тајне ваплоћења његовог и најпошље кратку напомјену о рођењу Богомладенца. Разгледајмо све ово. 1. СТ. „Кннгд родгткл 1иг6 'гл Хрктл шил ДлкТдокд, гмнл Ли(адлиш и . Први израз: „Книга родсгкл 1нс8см ХрУсгл" по мишљењу њеких служи као опћи назив, у коме се показује главни предмет и главни садржај цијелог јеванђеља, и ово није без основа; јер све, што јеванђелист приповиједа о И. Хриету, садржи се у родослову као у корјену или почетку. „Од свега чудноватије је, више сваке је наде, говори Златоусти, да је Вог постао човјеком. А кад се ово свршило, свешто је затим дошло, и појмљиво је и природно је." Правије је и уједно је боље под овим изразом розумјети приповиједање, заппс о плсмену И. Христа по тијелу (плотп) и Његову генеалогпју, слично ономе као што у 4, ст. гл. П. књиге Постања израз: „па кннгл кмт Г а нгкж и з!/или", означава опис постанка неба и земље. Име „Исус" јесте име лица, по јеврејски „Јешуа", — значи Бо>.' Спаситељ или просто Спаситељ, име доста обично код Јудеја. Но овде кад се примјењује на Христа оно има особито значење, изражава појам о дјелу спасења рода човјечјега које је ок свршио (ст. 21). Име Христос јесте сопствено грчко и значи „Помазаник" — исто што и јеврејско „Машијах" — Месија, зато се и Исус назива час Христос, час Месија, што је све једно. „У имену Христовом —• по ријечима св. Иринеја, подразумијева се онај, који помазује и који је помазан и само помазање, којим је Он помазан. Помазао је отац, а помазан је спн посретством духа, који је помазање, као што преко Исаије говорп рпјеч (Слово): „Дух је божји на мени зато, што ме }е он помазао" ( ТјХ.У. 1.), означ вајући и оца, који помазује и сина, који је помааан и помазање, које је дух извршио. „Смнл Д .1к '['док ,1 шн,! Лкрлд.илА ". Поријекло И. Христа од Давида и Аврама био је први и најважнији доказ Баеговога месијанскога достојанства у очима свакога Јудеја. Јев. Матеј, ако је имао сврху, као што потврђује сва хришћанска старина, да у своме јеванђељу Јудејима докаже месијанско достојанство Ис^'сово, није га (јеванђеље) могао почети друкчије, него ријечима „Исус је Месија, син Давидов, син Аврамов". Сином Давидовим и Аврамовим јеванђелист назива И. Христа у смислу опћем, т. ј. у смислу потомка, каковим је И. Христос и био, сагласио обећању божјем. (Пост. ХП. 1. и XXII. 18.; Галат. Ш. 17,; 2. Царств, УП. 12.; 1. Паралипом. ХУП. 11.; Пс. Б. ХХХУШ. 4; и СХХХ1. 11; Исаија XI. 1. и др.). Јеванђелист је назвао И. Христа прије сином Давидовнм вјеровлтно стога, што је обећање пошљедњем (Давиду) било новпје, што се односило не на цио народ јудејски, као што је то било у обећању Авраму, и што сз није односило на једно од дванаест кољена, као што је ово било у обећању Јуди, но више при. ватио на дом Давидов, чије Му је име било усвојено (Јерем. XXX. Ј.; Језек. XXXIV. 24.; ХХХУП. 24.). Таким начином јеванђелист, назвавши И. Христа прије свега сином Давидовим, хтио је овим показати Јудејима, да он говори о оном наиме Христу, кога су они очекивали, као сина и нашљедника обећаног славног царства. Послије овога краткога приступа долази сам радослов. 2 6. СТ. „ ЛкрЛИ.ИЋ роди 1[ДИК А. ^ДНК^к Ж6 рОДИ 1иКЦ)КЛ. 1дКШК-& Ж! роди 1&Д& И Ерит'ш егш. И?дл ; ке роди Флр!т и ЗлрЈ (Б вдлтдри. флрегг ж! роди бгрш ма . бгршлп* жс роди Лрл,ил, Лр жј роди Л,иТ'ндд«д, Л.иТндддкт* ж! роди Нлдишни. Нллншнч ж: роди Салтшна. Слл,ишнт» же роди в003л ш Р ^дкм. воозт> ж6 родн Окидл ш РУ0М. Окнд-к жг роди 1ш1А. 1 (!!!н ж! родн ДдкТди цирл. ДлкТдг же цлрк роди Соложшнл ш ОурТинм.