Istočnik

— 86 —

Али као што Христос онда није примио народне понуде, тако ни сада не разувјерава ученика Својих у њихову неправилну очекивању Месије^ већ их пушта да доживе, да се прво разбјегну и Њега сама оставе; да Га се прво одрекну и саблазне о Њега, па да се тек послије славног Шеговог васкрсења, о ком им предсказује, али чега они не разумију, поново купе око ГБега. Тада ће се васкрсења лако освједочити, да јв требало да тако иострада Христос, иа да у^е у славу Своју (Лугс. 24, 26). Христос разапет, Месија у страдању, — то је хришћанска проповијед, а то је Јеврејима саблазан, а Грцима безумље, Јер Јевреји знаке ишту, а Грци траже иремудрости/ (I. Кор. 1, 22—23). Јевреји траже знаке царског достојанства у Месији, они не очекују у Месији избавитеља од гријеха, веч политичког ослободитеља, а Грци — шта је њиховим стојицима и епикурејцима стало до крста и до Васкрсења! Јевреји не могу замислити свога Месију на крсту, па им је зато проповијед о васкрсењу одувијек саблазан, погрда и хула на Месију. Но у њиховом баш закону, у старом је Завјету на много мјеста проречено, да ће Месија страдати. Па при свем су том Јудејци очекивали друкчијег Месију! Фарисеји се бринули, како ће ослободити земљу од Римљана, а народ је стењао у неколико махова у ропству: египатском, асирском, вавилонском, сирском, под Римљанима. Све је то допринијело, да се развио лажан појам о Месији. У тим народним невољама заборавише Јудејци месијанска пророштва; заборавише, како им цар Давид црта страдање Христово до ситница, како пророци предсказују о страдању Месијину; заборавише и на оне праслике, које сликаху Месију у страдању; заборавише, да је потребно, да се јави јагње Вожје, које Ле узети на себе гријехе свијета (Исаиј. 53, 7; Јов. 1, 29). Већ сама жртва старозавјетна бијаше слика Месијине жртве, а сама грјеховност људска требала је бити Јудејцима опомена, да се ти гријеси морају спрати. А осим тога пророци им јасно казиваху, да ће Месија бити срамоћен у л^дима. Чујте ово пророштво Исаијино: „Презрен бјеше и одбачен између људи, болник и вичан болестима и као један, од кога свак заклања лице, трезрен, да Га ни за гито не узимасмо А Он болесши нагие носи и немо^и наше узв на Се, а ми мигиљасмо. да је рањен, да Та Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше ири/естуие, мучен за нагиа безакоња; кар бијаше на Њему нашега мира ради и раном Његовом ми се исцијелисмо. Сви ми као овце за^осмо, свакг<, нас се окрену својим иутем, а Госиод Га иредаде ради нагиих гриЈвхова. Мучен би и злосшављен, али не отвори уста Својих; као Јагње на заклање вођен би и као овца нијема иред оним, који је стриже не отвори уст.а Својих.... Лстрже се са земље живот Његов и ради безакоња људи мо]их одведен би