Istočnik

— 182 —

који зна тајну свог постанка и којн је свјестан сврхе, своје није мрачна ни садашњост ни будућност. У земаљском животу смо заузети силним бригама, а једно је само, рекао је Сааситељ, од пријеке потребе (Лук. 10, 41), а то је вјечно спасење, заједница с Вогом. То је сврха наша, томе треба сви да тежимо.. Највиши ступањ блаженства јесте заједница с Богом. Не може човјек замислити веће среКе од те, да се удостоји, да гледа Бога лицем у лице, да буде у друштву ЕБегову. Све друге радости према тој ишчезавају, или боље рећи налазе се у њој, јер Бог је извор сваког блаженства, па ко се удостоји заједнице с Богом, тај је удостојен сваке радости. Но не пристаје сваки човјек у Божје друштво. И људи праве разлику између људи, па једне бирају себи за другове, а друге избјегавају. Шугаву овцу пастир одјељује од других, а кужно чељаде не пристаје ме^у здраве људе. Ко се може дакле удостојити Божје заједнице? — Само онај, који испуњује у свему вољу Његову. Бог заповиједа, да проживимо живот у вјери и свакој чистоћи, а награда за тај мали труд јесте превелика: вјечно блаженство. Тога блаженства не може видјети ниједан страсник, ниједан грјешник, јер су сви ти људи — а врло их је много — окаљани грјеховним калом, Богу мрским гријеховима и пороцима. За зао живот не може човјек очекивати награду, већ само казну. Само је узорит, свијетао, поштен и побожан живот кључ, који отвара врата човјеку у вјечно блаженство. Бог мрзи гријех, а прима Себи у друштво само оне људе, који се од гријеха очистили, којима је воља Његова била највиши закон. Већ на земљи осјећа човјек, који се држи Божјег закона, Бога у себи, у оном миру душевном и задовољству. А то је само блиједа сјенка вјечнога блаженства. Па како ипак драгоцјена! А колико ће тек бити драгоцјено и радосно оно уживање, које ће осјећати они људи, који буду примљени у Божју заједницу! Поука: хришћанин треба вјером својом и чистим животом да заслужи, да га Бог прими у Своју заједницу, а да избјегава све у свом животу, што би га могло удаљавати од Бога. Госиодв, ко може сједјети у сјеници Твојој? ко може насшавати на светој гори Гвојој? — Ко ходи без мане ... (Пс. 14, 1 — 5). Ко ~&е ме увести у тврди град? Зар неЛеш ти Боже? (Пс. 59, 11—12), Ко извршује заиовијесш, не%е знагаи за зло (Еклез. 8, 5). Оуд нек тече као вода и иравда као силан поток (Амос 5, 24).