Istočnik

Бр. 5. и 6.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 87

Божје да се види ; оно ће доћц непримјет.по, сасгавпће се тајанственим }1ачином; јер гле, царсгаво је Божје упутра у вама (Л. 17, 20—21) Оно се прима с онијем повјерељем, које је својствено дјеци (Ј1. 18, 17). За ступање у то царство захтијева се, послије кајања, ро^ење водом и Духом (Јов. 3, 3 и 5). Јер царетво Вожје није Јело и ии%е, учигае апостоли, пего правда и мир и радост у Духу светоме (Рим. 14, 17). Јасно је, зашто је као први услов за ступање у то царство потребно покајање; оно је очигаћеље дугае, припрема за нови, благодатни напредак, за примаЕве нових благодатних и животворних начела живота, преданост водству благодатн Божје. Иокајте се; то је царство наступило; оно је близу свакога од нас; сва средства за ступање у њега или за подизање његово у души готова су, пружају се и дају се. Покајте а, јер се ириближи царство Божје. За цијелог свог јавног живота, до самога вазнесења свога на небо, није престајао Господ Исус Христос учити о покајању. Тако: Он је давао покајању тако велику важност, да је сврхом свога доласка на земљу сматрао проповпјед о њему: Нијесам доишо да дозовем травсднике по грјешнгпсе на покајање. (Мар. 2, 17) за то је опћио с цариницпма п грјешницима; опростио је жени — грјешницп, кој.4 је сузама опрала ноге његове у кућп Симона Фарпсеја (Л. 7, 37—50); није осудно него је опростио жепи, ухваћеној у прељуби; ни Ја те не осуђујем: иди и одселе више не гријеши (Јов. 8, 11). Господ не заповиједа, не принуђава никога па покајање, него призива, оставл>пјући покајање, као дјело слободе и срдачпога расположења, личној или слободној вољи грјешнпка, као подвиг покајиички, којега с љубављу прима Отац пебеслси и производп велику радост на небу. ТаЈсо, кажем вам, бива радосш иред апђелима Божјима за једнога грјешнака, који се каје (Л. 15. 10). Напротнв, изражује тугу о нераскајаним грјешницима, који упорио одбацују позив на покајање и предсказује им грозни суд Вожјп у пошљедњи дан. Тешко теби, Хоразине! Тешко тсби, Ђитсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у вреЛи и шиелу иокајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону лакше Ле биши у дан страшнога суда него вама (Мат. 11, 21 и 22). Кад је Пилат побио Галилејце у храму и крв њихову помпјешао са крвљу жпвотиња, одређенпх за жртву, —• а тада погибе 18 људи од пчда Силоамске куле — казао је Господ: Жислите ли да су ти Галилејци били најгрјешнији од свију Талилејаца; јер тако пострадаше? Не, кажем вам, него ако се не шкајете, сви Лете тако изгинути. Или оних осамнаест, гишо на њих џаде кула Оилоамаса џ иоби их,