Istočnik

Бр. 8.

Стр. 117

Ово неколико ријечи је довољно историчару, па да Христове давидске двије родословне таблице сматра као озбиљне документе и ако је данас тешко и немогуће исказати тачност појединости у њима. Несумњиво је, да су оба еван^елиста (Матеј, Лука) била у том положају, да оно што су написали и докажу, а нема^ сумње да се јудејска публнка која тако јако пази на своје поријекло није могла завести биљешкама онако од ока. Генеолонтки ред Христов у првом и трећем Еваиђељу пружа нам на први иоглед јако испрекидану и непотпуну слику. Матеј се држи нисходног реда, Полази од Аврама и долази до Јосифа мужа Маријина. Христа назива сином Давидовим и то у т<>ј намјери, да би преко Аврама, главе јудејског народа, истакао његово народно поријекло, а преко великог цара Давида његово царско поријекло. Циљ је првог Еван^еља да докаже да је Исус заиста Месија. Одкуд овај ред предака? Ко га је саставио? Ваљда сам автор Еванђеља; но ако је што узео и од кога непознатога, свакако је додао и од свога. У I. гл. 16. стиху нарочпто истиче, да је Јосиф муж Маријин, која је родила Исуса, те тиме одриче очинство Јосифу у погледу Исуса, да би довео у сагласност генеалошки ред Христов са његовим чудноватим поријеклом, о ком ниже говори. Спомиње и имена чувених жена, наиме четир грјешне жене, ма да званичне биљешке не знађаху за тај обичај; спомиње Тамару, која је крв оскврнула, блудницу Рахаву, прељубницу Витсавеју и Моавићанку Руту. По обичају цио генеолошки ред подијелио је на три групе, а свака се група састоји из четрнаест имена: Од Аврама до Давида, од Давида до сеобе вавилонске, од себе вавилонске до Исуса, Да му испадне овај символички број, Еванђелиста је испустио више имена; а да код оних, које је задржао, иза^е број, морао је Давида да уброји и у првом и у другом дијелу, у трећем дијелу пак да дода име Исуса и Марије. Стари оу вољелп овако да броје и да дијеле своју породичну грану на једнаке дијелове, јер са пмена тако лакше могу запамтити. Породична 1 ч раиа пак код Луке иде у усходиом реду, почевши од Исуса и Јосифа иде преко Давида и Аврама све до Адама, шта више до Бога, који је све народе на земљи створио од једне крви еуос аЏатос (Дјела апост. 17, 26); до Давида не пде царском граном Изајида, него Натановом, првенца његовог. Између Натана и Исуса има само два имена, која спомиње Матеј нзме^у Соломона и Јосифа. Ријеч која означује претке још је иеодре^енија него код Матеја. Један