Istočnik

Бр. 10. и 11.

ИСТОЧНИК

Стр. 149

трећи пут, мало прије, приложио сам се к олтару и на приклоњену главу моју присутни архијереји, нашљедници апостолске службе свете, положили су руке, а на шихову молитву виш' мене су се небеса отворила и спустила се на ме струја благодати, која ме у сан епископски посветила. А одмах за тим и Нзегово Величанство, наш премилостиви владар, Цар и Краљ Франц-Јосиф I., својом највећом, малочас прочитаном, повељом, силом своје Вогом дане власти утврдио ме у звању овом. И тако ја ступам сад овдје као законито посвећени и устоличени митрополит захумско-херцеговачки. Са звањем овим примио сам ја три главне дужности: да учим или проповиједам слово божје, да свећенодјејствујем, т. ј. да свршавам тајне и друге обреде црквене, и да повјереним словесним стадом духовно управљам, т. ј. да га водим на путу вјечнога спасења, а све три дужности ове веома су тешке и са великом одговорношћу скопчане. Прије свега учење хришћанско веома је тешко, ја оно је по преимућству за нас непојмљиво јер не долази од људи, него од Бога, а људи у опће тешко схваћају, а често не могу никако схватити оно, што је Божје, те им се чини лудост, што је пред Богом мудрост: ДВшевемту челов-ккт*. не прплштт*, Уаже бож Т а : кцјодстко во ест*к, и не <можетТ5. рлз8 /И'кти занс д ^окн^к костаз^етса . Кто во рдз &и^к оулп* господенк, иже изАснитт^ и (I. Кор. II. 14—15); а на другом мјесту каже св. Писмо: Дш,е кто лшитса л ^дрт* вк1ти к-к васк, в-к в^кц-к селп^, е8и дл ЕМВЛЕТТ у , 1 <јк IV ДЛ прел18дрт\ е&детт!.. ПрЕЛ^ДрОСТК ко Л11рД сегш, е^истко о\,- Когд естк (I. Кор. Ш. 18). По овим ријечима св. Писма изгледа, да је на противностима основана наука и црква хришћанска, јер се вели: што је пред Богом мудрост, пред људима је лудост, и обратно, и опет: људи не могу разумјети оно, што је божје, а ипак се од њих тражи, да ту науку приме и усвоје, ако хоће, да се спасу. И тако стојимо ми пред једном загонетком, коју не можемо ријешити, пред једном тајном, коју не можемо прозрети, али која се при видјелу св. Писма овако може расвијетлити: Бог је два пута ступио у савез са човјеком: први пут преко Адама, кад га је створио, а други пут преко Христа, кад га је од муке и вјечне пропасти избавио и своје га славе и царства удостојио. На основу првога савеза хтио је Бог, да човјек уз благодат божју својим природним сплама постигне цијељ свпју, т. ј. да њега творца свога позна и заволн, као највећу истину и највеће добро и да њему непрестано тежи, и тако постане сретан и блажен, С тога и видимо, да је у ст. завјету дано више у области вјере мјеста и слободи нашега разума, јер је Бог хтио, да би човјек, погледавши сам

/ ^