Istočnik

Стр. 154

Бр. 9. и 10.

нином. На грудима му је орден меџидије нрвога степена и ордени св. Ане и св. Владимира. Послије обједа диже се друштво на благодареније у цркву преко иута. На челу поворке је клир (јеромонаси и јерођакони), па маса монаха, световњаци и на крају игуман у свечаном одијелу. Чим је друштво ушло у цркву даје се на посао вриједни економ са својим помоћницима, те су мало час дуги столови поново намјештени и спремљепи за дочек нових гостију. За свако лице стоји сиремљена чинија са јухом, за тим једна са рибом, грожђем и сиром. Поред чинија је купа с вином. Међутијем начетили се у дугом низу око главие каније хаџије, расофори и остали сиромаси. Многи између љих су издрпани и подерапи, а неки онет крај све сиромаштипе прилично одјевепи и обичпо са изразом ираве и искрене побожности. Тако од прилике могли су изгледати они сиромаси, које ,је некада у данима Јустинијана посјећивао у Дафни св. патријарх Антиохијски Јефрем. Ове слике и прилике пружиле би сликару неисцрпно градиво. Ја тако себи замишљам ону груну теолога у ливијској пустињи, која је архиепископа Александријског Теофила нагонила да вјерује, да се антрономорфни нзрази о Богу у Старом Завјету имају буквалпо схватити, а та иста група помогла је и његову синовцу Кирилу, тако чврстом у вјери, да убије племениту философкињу Хинатију. Један од главнијих калуђера излази ван и пита: »Да ли сте већ обједовали?« »Не« одговарају сви једногласно. Бјеше празиик Велике Госнојине. Хаџије се кроз читаве ноћи молили, појали и посгили. Бјеше већ једанаест часова, када се отворише врата и они пођоше у трапезарију. Било их је око осам сготина. Но сваки је нашао себи мјеста. Старима, слабуњавима и плагнљивијима иоказује мјесто послуга. Прије растапка раздаје се »велика милостиња«, којом нриликом сваки добива једно парче хљеба и по један черег (једиу круну). Зар да не видимо у овом призору Јована Милостивог, патријарха Александријског како пахрањује н обдарива Сирце, који утекоше испред Персијанаца? Подсјетићемо овдје и на заносан опис Грегоровијуса, како папа Гргур I. у својим гостионицима прима небројене Хаџије, те их преко свога клира храни и .пита. У она времена примила је црква на своја плећа социјалпе дуж1гости државе. Руски мапастири на Атону: Св. Паптелејмон и св. Андрија, врше ову дужност још и дапас. То раздавање милостиње, које сам видно на дан Велике Госпојине, врши се кроз читаву годину сваког четвртка и сваког иразника. Ни један који моли, пе враћа се од манастирске капије пеобдаД|. Грдие количине хљеба наслагане су у ходнику, а смјерпи оци дијеле их сиромасима. Но Пантелејмон је у стању да раздаје тако многобројне милостиње због свога грднога богатства. Манастир располаже огромним средствима, а сјем тога пепрестано притичу иЈш прилози или завјештаји богатих руских трговаца. Са несебичним руковањем овога новца освајају руски мопаси пеобично, доказујући тако да је код њих дух и сиага. Сасма је недотуиавна прича, коју је разпио неки фрапцуски литерат, по којој је причи Паптелејмон тврђава снабдјевепа оружјем, а мопаси да су војпицн цареви, који под мантијом крију убојно оружје. У ту причу не вјерују ни сами Грци. Када сам у тој ствари об[>атио се на једнога пријатеља монаха, насмијао се сасма наивио, рекавши, да не зиа да ли би се у читавом манастиру нашла и једна пушка. Но Грци су у пупом праау што Пантелејмон називају руским Гибралтаром, јер је то у истину град гЈере. Истипа, да их међу обичиим монасима има много који су раније били војници, но они се одрекли свијета, и њих у ма-