Istočnik

И С Т 0 ч н и к

Бр. 11. и 12.

роди пет шест синова, а оцу им је име рецимо „Вуко", ирозову их „Вуковићи"; од Николе „Николићи", од Јована „Јовановићи" од попа „Поповићи" и т. д. Синови овакових синова и не знају каковог су презимена старинског били, него се по очином имену од кољена до кољена зову, док се опет код ових не роди пегнест синова те и овп опет добивају ново презиме по оцу". Споменућемо још и то, да жена слави увијвк крсно име свога мужа, па и у оном случају, када је муж са стране на посјед њезип дошао и уписао се. Крсно име, дакле, прелази и прима се заједно са трезименом, које муж, као глава куће, носи. Крсно име и крштено име није једно и исто. Оно прво — крсно име, примила је задружно цијела кућа, породица или племе; а ово друго — крштено име, добива на крштењу поједина особа, човјек, жена, дијете. Овдје, дакле, не узима се ријеч крсно име дословце н по њеном корјену него по самоме значењу. И баш ради тога, данас неки не знајући шта је крсно а шта крштено нме, славе имен-дан мјесто крсног имена. Слава крсног имена врло је стара и часна служба заштитнику дома, породице и илемена српскога, а имен-дан је туђ, несрпски обичај. Згодно је рекао један Србин : „Један прима и почиње славити имен-дан за то, што то види код других, па не знајући и не питајући, а и не размишљајући: ваља ли то, и је ли то српски или није — он то чини по угледу на друге, дабоме на несрбе. Други прима и слави имен-дан тако, што тог даиа до^у му пријатељи да честитају па њему буде мрско вратити их и рећи им да он као Србин не слави имен-дан, него се прићути и ирими честитке, те тако мало по мало уобичаји, па тако и даље остане. Трећи, видећи да имен-дан славе већином „господа" али друге народности, па за то још мисли да је слављење имен-дана само код изображених људи, те с тога и он, да би изгледао у очима свијета изображен човјек, слави имен-дан. Најпослије, можда неко баш и хотимично ради и натурује ту новотарију, слављење имен-дана, само да се тиме као клин клином српски обичај крсног имена, као обиљежје српске вародности, изгуби и напусти." Е, па сада, када смо разабрали: гита је, одкуда је и како је иостало крсно име у нас Срба иравославнв Хрчсмове вјерв , ласно је разумјети, да „ слава крсног имена, заисша, с крсша долази и . 2. На гишо је била иравославном Србину слава крсног имвна ? „Гдје је слава — ту је Србин." Сриска народиа пословиџа. Крсно име у Србина било је од вајкада обиљежјв његове свешв иравославне вјврв и лијеис народности срискв. Крсном славом одликовао се