Istočnik

Стр. 240

Бр. 15. и 16.

посту и у опће удаљавању од свијета у дјелу моралиог савршеиства и спасења. Нешто је теже појмити смисао друге иоловине те изреке — о суботи. Но ако узмемо у обзир, да израз »држати суботу« потпуно може означавати одрицање од свијета ради потнуног посвећења себе Богу у даи седми 1 ), пема мјеста натегнутој претпоставци, да се у тој изреци види какав утјецај са стране. Бар нешто слично има и у Јустина Филозофа, који каже: »нови закон тражи од вас, да светите сталну суботу. Који се раскајали од својих гријехова, па су одржали нријатну и праву суботу Божју« (Г)ја1. с. Тгурћ 12). ТреИа је изрека (ред 11 — 21): »Исус говори: Ја сам био усред свијета и видјели су Ме у тијелу и видио сам, да су сви пијани, а не нађох ни једног међу њима, да је жедаН и жалосна је душа моја ради синова човјечјих, јер су слијепи у срцу свом«. Та изрека, и ако у неким изразима има паралела за себе у Новом Завјету, сасвим је иова и о њој можемо рећи само то, да она снажним потезима црта оно биједно стање у моралном погледу, у ком се налазио род човјечанСкп у вријеме земаљског живота Христа Спаситеља, Који се јавио у тијелу, да тијело искупи од гријеха и смрти. Од четвртае изреке, која је заузимала вјеројатно 22. и 28. ред у рукопису сачувала се само једна потпуна ријеч ( т)/ју ~~<ЈУ /е'.хч — »сиромаштво«, те пије могуће репродуцирати њен садржај и смисао 2 ). И шша је изрека (ред 23—30) такође сачувана доста непотпуно, но приближно се може превести овако: »Исус говори: ако гдје буду . .. јесте један . . . то сам Ја с њим. Подигни камеп и тамо ћеш Ме паћи; расцијепи дрво, и тамо сам Ја«. У тој изреци неки хоће да виде свога рода пантеистичку мисао — да је божанско биће разливено по свему свијету. Но таква претпоставка не може издржати критике, већ напротив тој изреци има лијепа паралела у јеванђеоској изреци: гдје су два или -три сабрани у име Моје, тамо сам ја посред њих«, тим прије, што се прва половипа те јеванђеоске изреке у Јефрема Сирског налази скоро истоветна као у овом споменику. Тамо наиме читамо: »Гдје је једап, тамо сам и Ја; гдје су два, и Ја ћу тамо бити и тада ће иас бити троје.« Смисао друге половине горње изреке јесте потпуно јасан. Ако Снаситељ обећава, да ће бити и с малим скумом вјерних, шта више и са једним вјерним, то у другој половини (изреке) указује само па то, да опћењу с Њим иије увјет какав спољашњи положај човјеков: оно је приступачпо свим људима, — зидару, који слаже камен па камен, дрводељи, који реже и цијепа брвна. Овај пошљедњи израз добија особити смисао у устима Онога, Који је сам бпо дрводеља или дрводељин сип. У цјелини се сачувала шеста изрека (ред 30—35), која гласи: »Исус говори : пије примљен пророк у отаџбини својој и лијечник не лијечи оне, који га иознају«. Нрва половипа те изреке има блиску паралелу у јев. Лук. 4, 24: »никакав пророк пије иримљеп на својој постојбини«. Што се тиче друге половине, она је по своме смислу само разјашњење те исте мисли другим очигледпим примјером, т. ј. да као пророк, тако и лијечник може успјешпо дјеловати само тамо, гдје га знају само као лијечника, а не као обична човјека са свима његовим слабостима и

>) Јако натегнуто тумачење. ЈЈрчм. п/)Ге.

2 ) Неки испитивачи не дају овим изгубл.еним редовима посебно значење, ве1\ их сматрају аавргаетком п{,ошле треЛе изреко и допуњују празнину на овај начин : „Жалосна је душа моја ради синова човјечјих, јер су слијепи у срцу свом ... (и не познају свога) сиромаштва". У том би.случају та изрека имала себи паралелу у Откр. 3, 1 7 ,,не знапт да си — сиромах и слијеп и го".