Istočnik

— 22 —

Док је човјек у добру, мање осјећа своју зависност и немоћ. Тек му у злу она избија потпуно пред очи. И ако је немоћна наша природа, ипак човјек може много допринијети, да је учини мањом. Многи људи повећавају своју немоћ неразложним животом. Тијело може брижљивим његовањем постати јаче и боље одол,ети природним непогодама, а неумјерен га живот сатире. Разум, воља и савјест се снаже ближљивим васцитавањем, те могу ипак — правилио развијеаи — довести човјека до среће, дочим мањкаво васпитање запарложава све силе душевне. Сваковрсна немоћ наша треба да нас с једне стране задржава од гордости и прецјењивања себе самих, а с друге треба да човјека упути на разуман живот, правилно васпитавање н уклањање од гријеха, са кога је немоћ наша управо и постала, или бар достигла оволшсе размјере. Ни/е ли човјек на војсци на земљи, а живот његов није ли као надничарски ? (Јова 7, 1). Човјек р<г(јсп од жене кратка је вијека и иун немира; као цвијет ниче и одсијеца се и бјежи као сјен и не осшајв (Јова 14, 1—2). Ја рекох у добру свом: неИц тсрнути до вијека (Пс. 29, 7). Тијело је немо&но (Мат. 26, 41 и парал.). Слабосш је Еожја јача од људи (I. Кор. 1, 25). Ако ми се ваља хвалити, својом Иу се немоЈм хвалити (Г1. Кор 11, 30). 11. 0 развраћености. Уклањање од Божјег закона бива на разне начине. Кад пре^е гријех у навику, постаје човјек порочан. Порока има разних према гријесима. И развраћеност јесте једно порочно стање. Развраћеност или неморал јесте такво стање, у коме је човјек раскрстио са моралним законом, не разбира за његове наредбе, него у сваком случају чини нротивно од онога, што му закон налаже. Док други пороци имају одређен свој обим, т. ј. крећу се само у области једног или неколико гријехова, н. пр. пијанство, крађа и т. д., дотле развраћеност не познаје граница: она обухвата собом све грнјехе Развраћен је човјек готов на свако зло; гугје му се год прилика укаже он ће гријешити, јер је њему гријех потреба и закон, као што је честиту човјеку потреба испуњавање моралног закона. Развраћеност се развија из посебних гријехока. Кад се човјек научи на један гријех, он је већ слаб и према другом, те му се лако подаје, док се најпослије не нађе у калу грјеховном, опкољен и заузет