Istočnik

— 30 —

кога доба сјећа се човјек цијелога вијека, јер њнх је стекао у оно вријеме, кад му је млада душа највише требала искрена друга. Како ћете се распитивати један за другога, кад будете људи, кад вас вјетар разнесе по свијету! Онда ће кам бити драга ваша ђачка собица, коју сте дијелили са другом својим, онда ћете гутати гласе о друговима својим. Кад се у доколним часовима сјетим другова својих из ђачког доба, излазе ми живо у памети све згоде и незгоде моје и држим да бих сад тек знао заправо цијенити и љубити друга свога. Узмем некад слику нашу, на којој смо као у вијенцу са старјешином својим на сриједи, па пребирам по памети живо и сам себе питам: Боже благи, како је сад овом или оном мом честитом другу ? И гледам друга на слици као брата рођенога, са љубављу и жељом, да се јогп кад видим с њим, да ја њему а ои мени предамо утнске и испричамо доживљаје из живота, од кад нас је судба раздијелила. Па н с којим сам мање друговао, и њега се живо и пријатно сјећам, и он ми долази као род, као мој, јер ми машта слика оне лнјепе и дражесне успомене слатког ђаковања. А кад се тек састане човјек са другом из младости, па поведе ријеч с њим о прошлим временима, не зна, одакле ће да почне, тако му је драга свака ситница из оног заједиичког живота! Нијесам схваћао, кад ми је један мој мили професор послије матуре рекао: жалићете за гимназијом! Чекао сам тада једва, да размахнем и ја својим крилима у свијет, па нијесам у онај мах имао кад, да о том размишљам, али данас видим, да ми је говорио истину из душе своје. Тако ћете и ви некад још већма вољети другове своје но сад, али само, ако сте прави другови. А ако се растанете завађени, разумијем, да се нећете никад пријатно сјетити један другога. Ви сте друштво одабрано, па држите један с другим, учите се из младости цијенити један другог, погитовањем свшси друга свога да веИсг од себе чини\ (Филиб. 2, 3). Збијајте се уједно, наслањајте се један на другога, испомажите се међусобно, посите терет једап другога (Галаћ. 6, 2), а ако учини који што неповољно другу своме, нека то одмах љубављу исправи и нека се обојица сјете дивних ријечи апостола Павла: сунце да не зађе у гњеву вашвму\ (Ефес. 4, 26). Ништа нема љепше, него видјети, гдје се слиле уједно љубављу младе душе, а ништа опет гадније, но видјети млада осветника, гдје му грјешна клица мржње и освете из младости квари и трује душу. Прије него сједне сунце, нека сједне гњев ваш, па ћете сачувати друга свога у својој љубави и увијек се угодно сјећати и њега и онога доба, које сте с њим провели.