Istočnik
— 29 —
испред свега свијета, јер свијет води рачуна о томе, какви смо ми па нам враћа онако, како смо сами чииили. То је оно: каквим суђом судитв, онаквим Ке, вам судиши, и каквом мјером мјерите. онаквом Ле вам се мј&ригаи (Мат. 7., 2.). Људи иазивају племенитим онога човјека, који увреде драговољно прашта. И јесте такав племеннт, али та је племенитост дужност наша. Бог нам је дао заповијест, да праштамо један другом, да се л>убимо међусобно и тим да се одлнкујемо од другог свијета: ,,/Јо гаом Ив сви иознати, да ссач Моји ученици, ако узиматв љубав међу сооом и (Јов. 13., 35.); „ ако ирашсаате људима гријехв њиховв, оиростиИс-, и вама Отац ваш небвски; ако ли пв оирашташс људима гријеха њихових, пи Отац ваш пеКв оирошити вама гријеха вагиих 11 (Мат. 6, 14—15.). Кад се сјетимо суда Божјег и одговорности наше за гријехе, — а гријеха и увреда Богу нанесених у нас је безброј — тада тек видимо, каква нам је дужност праштати ближњима. И праштање то мора бити срцачно, без икаква даљег гњева у срцу на ближњега, ако хоћемо, да Бог нама прегледи силне наше гријехе. Како праштамо ми, тако ће опростити и нама Бог. Ево прнмјера у данашњем св. јеванђељу, колико Бог прашта дужницима! Нема гријеха, којега не би Бог опростио оном, ко моли опроштаја, али опроштаја нема оном, ко није другом ираштао. Како и можемо молити од Бога милости, кад сами мјесто милости показивасмо немилост, мјесто праштања освету!? *• * * Особити значај има ово данашње св. јеванђеље и поука моја за вас, драги ученици. Ви сте посебно друштво, а везани један за другога везама пријатељства. Посао вам један, бриге једнаке, сврха иста. А. као уопће међу људима, тако и међу вама мора бити зрелијих, а и дјетињастијих, који ће олако друга увриједити. Но прави друг се неће наћи увријеђен тако, да раскине свезе пријатељства. Ваше зађевице су мале, из лакомислености, па не треба да их у срце слажете, већ онако брзо да их заборавите, како су и учињене. Треба избјегавати прилику, да врије^ате један другог, али ако се ипак деси међу вама тако што, заборавите и пружите руку опет један другом, јер ваше је срце младо, па треба да је и племенито, да му чистоће не каља мисао осветничка. Красно је доба ђаковања и човјек га се до старости сјећа. Али не сјећа се он пријатно оне школске загушне прашине, већ другова својих и старијих својих, с којима је толико доба заједно угодно провео, оно доба, које је прољеће његову животу. Пријатеља из ђач-