Istočnik

Вр. 15. и 16.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 229

бјелица и винова лозица, паројчиле нам се челице и близниле овце. Виђено нам било свето кољиво и срнска летурђија. На здравље живима, на спасење покојнима. Много љета и година. Амин. И да Бог да!" За вријеме ове молитве сви се крсте и поклањају, а домаћин метанише, па онда сви у један глас рекну: „Амин". Кад су и то свршили, онда онај који умије пјевати припјева: »Ко пије вино за славе Божје Помоз' му Боже и славо Божја! А шта је љепше од славе Божје И од вечере с правдом стечене?« Сада је на реду да се реже крсии колач. Но има свечара, који га режу и одмах послије освећене водице и прије ручка. Колач може да се реже на два начина, према томе да ли га реже свештеник или ко други. Први је начин удешен према прописаноме за то црквеном правилу и обреду, а други без тога, по самоме народноме обичају н казивању. 0 првоме нећемо овдје говорити, јер је забиљежен у књизи црквеној, којом се служе сви наши свештеници, него ћемо рећи како домаћин реже колач. Ево овако: „Сви присутни устану, колач се са стола подигне, те га подухвате прстима и окрећу, а домаћин говори „славпу молишву" . 0 тој смо молитви већ горе говорили. Послије пререже колач на четири дијела тако, да доња кора остаје не пререзата. Колач расклопи на двије половине па из сваке половине издуби мало средине а онамо налије вина, па тад сркне из једне поле домаћин, а из друге који с њим тај обред врши. Домаћин кад сркне каже '• „Хрисшос ио сред нас онај други одговара: „Јесш и буђе и и онда се пољубе. То се исто чини и са другом половицом. Тада раскине на колачу доњу кору и говори: четири четврти од крува: Једна четврт на граду тежаку, друга четврт куварици на полицу, трећа четврт ^аку (ономе који колач реже) у торбицу, четврта четврт свјема гостима". Долазе здравице. Оне су врло различите. Редовито здрави се у ваславу свеца оног дана, па онда у здравље домаћиново и његове кућне чељади, а одмах по том домаћин здравицом узвраћа у један мах родбини, пријатељима и званицама за софром, благодарећи на љубави, којом га походише и славу његова свечарства не заборавише. Са једном, двије или највише три чаше вина за цијеле софре, може се, дакле, овај народни обичај лијепо и разумно обавити. За нис је овдје важно само то, да знамо шта Србин мисли, хоће и шта жели у здравицама својима. Он овако наздравља: „Помого нас милостиви Вог, и небесни двор. Све браће добре среће око овога стола сједеће! И до