Istočnik

Стр, 306

II СТО Ч П И К

Бр. 19. и 20.

морало би и самог Исуса и његове родитеље осоколити, умирити и утјешити. И ако се наше дјетињство није одликовало изванредним и необичним догађајима као Исусово, инак сјећање на њега може и за нас врло поучно бити. Да такво размишљање побудим у вама ноказаћу вам, на каква нас озбиљпа размишљања постиче сјећање на године дјетињства још у зрелијем добу. Оно нас потстиче на ова размишљања: 1. да нам је Бог у свима дјечијим опасностима и у свима степенима слиједећег доба живот продужио; 2. да смо у годинама дјечијим врло немоћни били, али да сад можемо свијету врло корисне услуге учинити; 3. да се кашње еудбе дјечиње не слажу увијек с пређашњим очекивањима родитељским; 4. да већином по годинама иијесмо више дјеца, али у извјесном погледу остајемо и остаћемо дјеца. 1. Застанемо јш данас на п.уту живота, загледамо ли у проживјеле године свог дјетињсгва, мора нам се помисао наметнути: е ми још живимо; и с том нам помисли излазе пред очи све оне опасности, које су иас могле од младости снаћи, али којима смо срећно измакли, и које, ма да су нас снашле, ипак Бог нам је у помоћи био, те смо их срећно преко гдаве претурили. И исто тако бијаше Исус у првом дјетињству великим опасностима изложен, и ускоро би постао плијеном. смрти, да га није промисао Божји на очиглед у заштиту узео, да му није родитеље пбсавјетовао да с њим иду у страну- земљу, т#' "да га на тајдачин осигурају од непријатељских засједа. Само таква необична помисао није потребна, да се један човјек у младости лиши свог живота. И обичне га опасности могу од колијевке у гроб свалити. Зар није више пута једна једита година убитачиа за дјечији свијет? Зар није више пута ужаспа жетва смрти! Ко је у стању избројати очеве и мајке, који више пута на крају годиие онлакују губитак своје дјеце! Јер и ако човјечија вјештина чини све и сва, да смањи и епријечи многе тако јаке болести, које пустоше дјечији сри.јет, ипак увијек се замећу све нова и нова зла, која небројену дјецу у првим данима и годинама њихова живота лишавају. Многи и многи, који су с нама у исто вријеме рођени, већ су одавно постали плијеном смрти. И сад, погледајте, ми још живимо, ми смо већ многе степене човјечијег доба постигли. Али ко је тај гпго је уклонио од нас толике опасностп, које су нашем животу од младости пријетила? Ко нас је тамо спасао, гдје нас није могла спасти ни вјештина Љечничка, ни њежност мајчина, ни брига родитељска? Ко нам је помогао, да тако дуготрајно тјелеено боловање прекужимо, есо нас је одвео од смртних врата на којим смо се више пута налазили? 0, признајмо са захвалиим срцем, да нам је Ног живот дао, доброчинства чинио и својим провиђењем живот наш очувао. 2. Друго равмишљање, на које иас потстиче сјећање на наше прво дјетињство, у овом се састоји: У годинама дјечињим ми смо били сасвим немоћни а сад смо кадри свијету корисне услуге учинити. Ма да се рођење Исусово одликовало изванредиим околиостима, ипак он је био исто тако немоћан, као свако друго дијете и сасвим је овисио од његе и дворбе својих родитеља. Он сам не би могао бити сигуран од Иродових засједа, да нијесу његови родитељи, вишим знаком опоменути, побјегли у Египат, у земљу, која лежаше близу Витлејема, гдје многи Јудеји живљаху, и гдје грозни Ирод иије заповиједао, те им дакле не могаше вашкодити. Али погледајте оио дмјете, које прије бијаше тако слабо и немоћно, какве је оно користи свијету учинило? Какве је оно драгоцјене благо-