Istočnik

— 72 —

^еност, жестина и немилосрђе најстрожије је хришћанину забрањена. Тим је впше за осуду отворено насиље, кад човјек не поштује ни у чему туЈја права, већ их гази и себи присваја силом. Силовит човјек себе понижава до животиње. Он ногама гази образ Божји у себи и затвара себи пут и пред Вогом и пред људима. Бог, Који је сушта благост и доброта, не може марити, ни трпјети онаквога, који нема у себи ни мрве благости, него који силом баш хоће, да се тако што више удаљи од Њега. Људи се пак чувају силовита човјека као разјарене животиње, јер знају, да им од таквих људи не може бити ништа добро, већ да се имају надати каквој штети. До силовитости, којој је пошљедица насиље, води човјека прекомјерно развијена себичност, која прелази и у гордост, затим завидљивост, злоба, грамзљивост за туђим, неуредан живот и т. д. Особито много може погрјешно васпитавање да помогне развијању тога перока, јер ако се дјетету измалена пушта све на вољу, ако је навикнуто, да му се сваки ћеф испуњава, научиће се и уживјеће се у мисао, да су сви само ради њега ту, па ће и као човјек бити обијесан и силовит. Зато треба измалена гонити из дјетета све, што личи само на суровост, да му не буде дугпа необра^ена, а учити га хришћанским врлинама и чувати од неуредна живота. Силовитоет није дугога времена. Човјек може бити силовит само док је према другима надмоћан, а кад надмоћ изгуби, нема снаге, да извртпује злоћу своју, већ она остаје у њему и једе га. Свака сила за времена, а невоља редом иде — вели народна послокица. А кад једном дође невоља, нестаје силовитости. Тада се човјек може горко кајати за пријашњу обијест, јер му се она ужасно свети. Паметан човјек треба да номишља, да може зачас доћи крај добру његову, па ће се чувати насиља над ближњима својим. Поштеним ће животом стицати он себи пријатеља, а неће од људи правити себи непријатеље. Кад хришћанин при томе уважи још, да му је нарочита заповијест Божја — љубав према ближњима, а да насиље жестоко казни Бог, умјеће се сачувати од тог гадног гријеха. Ако би ко навалице устао на ближњега свога, да га убиЈв из приЈеваре, иа ирибјегне олшару, одвуци га од олшара Мога да се иогуби! (П. Мојс. 21, 14). Који ору мхуку и сију невољу, шо и жању (Јова 4, 8). Шшо се хвалиш неваљалсшвом, силни? (Пс. 51, 1). Не уздајше се у неиравду и у ошимање / (Пс. 61, 10). Ко увеже огањ у њедра, и<Ј1е ли сажеИи одјеЛу своју? (Приче 6, 27).