Istočnik

Стр. 384

источник

Бр. 24.

се само уздиже, бити понижен (Лука 4, 1); а св. ап. Петар каже, да се сам Вог противи онима, који су горди, а смиренима, да даје милост а. Петр. 5, 5). Гордост и завист су, вели Лутер, највећи гријеси на проповједнику, који му највећма шкоде, и скривају се под образину по. божности, шта више хоће да су врлина. Као што се ђаво може да претвара у анђела свјетлости па и у самог Бога, тако хоће и гордост, да је побожност а завист — праведност. Стога ко је обдарен већим даровима нека се не горди од другога и нека никога не презире. То је додуше тешко, али зато Бог често и шаље на горде искушења, да би им показао, да су они без њега ништа. За охолост и частољубље, вели Лутер, да су мати свих јереси. Проповједници треба да служе са страхом и треиетом, у кротости срца свога и то не за то, да би се људима допали, него зато, да као слуге Божје врше вољу Божју од срца, добре воље и да знају, да ће за" свако добро, које учине бити награђени од Бога. Проповједници^ који треба да су другима узор и да их добру уче, биће кажњени, ако буду према другима осорни и горди. Лутер нарочито наглашује, да ће проповједници, који остану вјерни свом позиву и истински му одани, доћи до велике славе и то не овога него онога свијета, гдје ће бити, по ријечима ап. Петра увјенчанн неувелим вјенцем славе (а. Петр. 5, 5). Овдје на земљи још се нико није славе достао. Проповједници не припадају овом свијету него другом, стога треба да се усавршавају. Говорећи Лутер о славољубљу и гордости Цвинглија, Еколаипадија, ЈКарлиггада, Минцера и оиих у Минстеру наглашује нарочито ове ријечи: „Опомињем све проповједнике, да не траже у св. Писму славе, кад проповједају, јер ће пропасти. Шопа (слава) је у Виргилу и Цицерону а св. Писмо тражи скромно и скрушено срце, гдје станује св. Дух." Као што Лутер кори проповједнике, који су охоли и славољубиви исто тако кори на основу св. Писма (Види Језекиљ 13, 18, 19; Михеј 3, 5, 11 и 12; ап. Павле: &. Тим. 6 и аи. Петар: а. Петр. 5) и среброљубиве и лакоме ироиовједнике. Из свакидањег искуства, вели Лутер, видимо како је шкодљив и проклет порок лакомство и како шкоди како у духовима тако и у свјетским звањима и сталежима. Јер кад се у проповједнику настани лакомство те дотични почне да тежи, да што више добра стекне. тај је већ пао у ђаволске мреже, као Јуда Искариотски, који је Христа, Бзегову ријеч и цркву продао за сребренике .