Istočnik

Бр. 1.

ИСТОЧНИК

Стр. 5

цара Михаила да прекг« својнх посланика склопи у Лијопу 1274. унију православне цркве са римокатоличком. Ј ) Чим се политичке прилике на Злпаду измијениле и чим се вигпе није оданде указивала опасност по опстанак Византијске Ц феиине, престала бјеше потреба одржапати везе са римском куриј >м. »Диј >нска унија је днкле само моментана епизода у византијско-западњачким одншпајима, и као таква није могла оставити никаква трага у ширим народним слојевима Византијске Цнревине. Крајем XIV, и почетком XV. вијека сложиле се политичке прилике тако, да је Византија поново била упућена ва З.гпад, а поглавито на римску курију. Послије боја на Косову 1389. када је у главном била ријешена судба сјеверо-западпих српских земаља, засио је на отомански престо енергични и предузимљиви Вајазет 1. Ои је као силовита бујица навалио био на пошљодње остатке Византијске Царевине, 1394. бјеше он опсјео Цчриград, хотеки већ тада освојити стару источну метрополу. Покушај угарскога краља Жигмунда, да спријечи експанзивне турске тежње сврши се потпуним поразом код Никопоља 1396. Византијски цар Ммхајло обраћа се за помоћ Западу и папи те доби нешто помоћи 1399. под маршалом Брсико. Но срећа бјеше по Византију што силовити Тимурленк у боју код Анкоре 1402. побиједи Бајазита, те је тако Византија 8а неко вријеме могла дахнути душом 2 ). Распром и раздорима, који насташе у турској држави послије смрти Б|Ј1зетове између његових синова, није се умјела довољно користити ,нити Византија, нити западни политички фактори. И кчда је султан Мухамед I. 1413. засио на турски престо поправио је за кратко вријеме све раније погрјешке, те је државни брод опет упутио оном струјом, к<>јом и његов ђед Мурат I. и отац Бајазет. Византија као најближа Турцима осјетила је најјасније и најјаче рестаурисање отоманске моћи. Стога је она јошге једину наду полагала на Запад, кпјп је папа требао да покрене па рат против Турака. Но да би се римска курија могла покренути иа ово, потребно бјеше задобити је обећањем, да ће се православна црква с њоме ејединити. ') У нијновије доба расправљао је о овоме доценат бераинскога универ8игета др. Валтер Норден у капиталном дјелу „Баз РарзПит ип(1 Бугапг'. 01е Тгеаиипј* <3ег ће1(1еп Масћ1е ип(1 Даз Рго1)1ет 1ћгег те^едегуегетЈјгипЈЈ гит 1Јп<;ег^ап»е (1ез ћу2аи1т18сћеп Ке1сћез (1453.) ВегНп 1903. Стр. 387—606. а ) Главии су извори ва политичке нрилике у то вријеме 1_|јић1еете 1Лј1те из млетачког архива (том IV. и даље), за тим и8!:ори Дубровачкога архива : ТћаИогу Ое1с1сћ, В1р1ота1ог1ин1 ге1а1;тпит Ке1рићНсае Ка^изапае сит ге^по Нип^апае. Ви(1ареа4 1887. N. Јог^а, КоЈев еЈ Ехг .га1(;8 роиг 8егу1Г а 1' 1ш401 - ге (1еа сго1(1а(1е.8 ап XVе 8!ес1е. Три тома (Рапз 1899 —1902 ). А. Тћешег, Уе1ега топитеп4а б1ауогит тапЛопаНит I. Котае 1863. МопитеШа ћ181опса Нип<Јапае II. Котае 1860. и вивантијски историци XV. вијека Дука, Францес и Халкондил. Ш > ^ ^ !01