Istočnik

Стр. 74

ИСТОЧНИК

Бр. 3.

8. Један чувени руски писац паде у тешку болест. Лијечник дође, иише он, доста рано, опипа било, прегледа језик и не рече ни ријечи. Ја га запитах, зашто неке пикњице, које се показаше на тијелу његоку бјеху с почетка црвене, помодрише а сад поцрнише? — „Да, и ваш је језик већ сав поцрнио", — одговори он. Изгледаше, да су ове ријечи довољне биле, он, одлазећи, застаде на вратима и рече гласно моме слузи и једному инжињеру, који се ту десио: „Не мучите га узалуд, не дајте му више медицине; ја мислим, он не ће зоре дочекати". За здравље боног одслужи се молбан. Затим се удостоји св. причешћа, на сами Крстовдан. „Чим се то сврши, на једанпут ми стадоше оживљавати силе, без икакве медициие, за коју не хтједох ни чути. . . „Са мном се догоди чудо, заиста чудо!. . Кад бијах већ код гроба п не падох у њ, бјеше то једино она воља, без које ни влас с главе људске не пада. Зар многи нису били за длаку одијељени од вјечности па су се ипак натраг повратили?.. Ја могу рећи, да сам измакао смрти..." 9. Наведимо најпослије чувену приповијетку из автобиографије И. В, Лопухина. „Неочекивани прелом болести к потпуному оздрављењу, треба описати. Сви они, који знају, како се дјеловање силе милосрђа Божјега кроз вјеру и умирење срца љубављу протеже и на фисичку природу, заиста ће са задовољством и овај опис прочитати. Од расхладе стаде ме, због непрестаног кашља, бољети у прсима, и кроз неколико недјеља стаде ме трести грозтаца, сигурна претходница сушице, коју ми лијечници, између осталих мој један искрени пријатељ, отворено навијестише, умирујући ме једино тијем, да због одмакле добе моје могу још неколико година кашљуцати. Оболио сам у ускршњем посту. Страсне седмице обичаваше наша породица сваке године постити за св. причест. Отац мој, због старосги, не могаше ићи у цркву, већ се причести код куће. Због моје болести и ја сам се морао тада причестити код куће послије литургије. На дан причешћа ја сам због болести дуже остао у кревету па силом устадох. Међутим ме наговараху да идем к оцу, у спаваоницу — да слушам правило. Све ме је то још више узрујавало. Одстојавши правило, одох у своју собу и стадох се облачити. Ја се журим, а камердинер мој није ми још ни воду за умивање приправиоСтрашно се расрдих на то, псовах га. али га се не дотакох, јер ми још донекле говорило у мени чувство дуговремене љубави к њему и