Istočnik

Стр. 86

источник

Бр. 3.

времена и поретка у православној цркви. Ево што је казано у унијатском служебнику: У вријеме »Дл шпо . шлпа оуп-л нлшл«... свештепик, ставивши св. чашу на илитону, открива је и поклонивши се дубоко, подмеће дискос, као најпре над св. чашу (?) и употребљавава св. Тајне. Тако исто ју вином испира, а вино му улива ђакон или служитељ (?) и испија испирање. Потом прсте обадве руке вином и водом над св. чашом (?) оправши и малим убрусом убрисавши, спирине из чаше испије«. И тако, сравњивајући унијатски служебиик у тачкама што их наведосмо са служебником православним, није нам тешко да се увјеримо, да таква разлика лишава права унијатске попове да тврде, да је литургија, што ју они свршавају истовјетна с литургијом православне цркве, а тако исто и да су књиге исговјетне.

На прагу вјечности*). С талијанског прерадио — Вранко С. Кири% , свешт. кандидат. (Фелдварац.) Отворите, отворите прозор, дижите завјесе: свјетлосги хоћу ... што више свјетлости. Сви се ножуригие да испуне жељу умирућег. Два унука потрче прозору и широм га отворе. Кћи и првенац са пажљом предигоше старца више јастука, жена му пак, која годинама није много заостала иза свога мужа, држала је његову једну руку, њежно је стискајући. Весели и величанствени зраци сунца, продираху у собу, испунивши је свјетлошћу; један зрачак паде и на чело, на сиједе власи, мршаво и блиједо али мирно лице лежећег старца. Жудно је удисао свјеж ваздух, и гледао тамним очима, са благим осмејком на лицу. — Како се осјећаш ? — запита са осјетном радозналошћу стара пратилица његовог живота. — Добро! одговори старац, окренувши се њој са љубазним осмјехом, само нека слабост, као неки сан ме обузима. . осјећам да ћу умријети. Кћи му пружи у једној кашичици љекарију за оснажење; није могао све прогутати, но и то мало је било довољно да га оснажи за неко бар вријеме. — Како ми је мило, што вас све видим, око мене сакупљене... сви од моје крви... све које још љубим у свијету!... Приђите ми, приђите: глас мн је слаб, стога хоћу да сви чујете моје пошљедње ријечи. Кад се сви сакупише око кревета, старац њежним гласом проговори: Бог је према мени премилостив био, дао ми је највећу благодат, коју нијесам смио ни молити од њега: да овако умрем, међу вами, при себи, без гриже савјести, без кајања за црошлост, без страха од гробне тишине и мрака; умријети без патње, преминути у овом добу, када старост постаје бескорисна и досадна за мене, а за друге живот; као када се угаси лампа, која је сав свој гас истрошила. Истина, да су ме патња и болови плашили, али сам и тијем унапријед измирен био са мишљу, да то по вољи и великој мнлости Божјој тако мора бити. *) Писац овога чланка јесте познати таиијаиски књижевни с УШогго Вегзехго. Оригинал је извађен из збирке тзв. неумрлих „Хетргеужг* пјесника и књижевника, из „ВИзИо^еса роро1аге соп1;ешрогапеа, Са1;аша".