Istočnik

Бр. 11. и 12.

ИСТОЧНИК

Стр. 365

и 228.) проиисује се уједно начин руковања са тијем фондовима и закладама, тако да свако од њих мора имати своје закладно писмо, које ће дотични орган сачинити, а епархијски црквени суд одобрнти и земаљској влади у смислу постојећих закона на потврду поднијети (§ 230). Установа § 229. била је неопходно потребита јер се до сад није по закону са овим фондовима и фундацијама, гдје их има, као што ваља руковало, те се лако могло догодити и фактично се догађало, да један или други фонд није могао одговорити својој сврси, те је на штету цркве и општине можда и угинуо. Све у овом погледу донесене установе (§§ 227. - 259.) јасне су саме по себи и не требају никаква разјашњења. А да су пријеко потребите биле свједочи нам прошлост наша не само она далека, него и ова непосредна, која нам г _неостави ни трага од какве напредније управе и разумна господајЈСтва, напротив са имањем црквено-општинским и манастирским управљано је до сад *уз ријетке изнимке на најпримитивнији начин без икаквих рачуна и рачунских, књига, без икаква надзора и одговорности, без свакога државнога или приватнога јамства, те се није чудити, што се сваки час код епархијских судова наших подижу оправдане тужбе и жалбе противу злоупотреба, које су се са општим црквеним имањем од неких људи у општинама чиниле. Стога је крајње вријеме било, да се оваком господарству на пут стане позитивпим законом, да се у управи црквеној проведе надзор, који ће имање црквено, школско и манастирско обезбиједити и од пропасти сачувати. Ваша Пресветости! Пошто смо на тај начин сходно у уводу истакнутом начелу свом по могућности освијетлили знатније одредбе предлежеће основе уредбе о управи епархијској у Босни и Херцеговини, о тежњи и цијељи исте, а у исто доба изразили своје образложено мишљење и о спорним тачкама између нас и народних претставника, сматрамо сад за своју најсветију дужност, да предложимо Вашој Пресветости најпонизније, да основу ову према најмилостивије израженој патријаршијској синодалној интенцији, — коју смо у уводу ове претставке споменути част имали, — подврћи благоизволите расправи најсветијег Синода, и пошто се тамо за цјелисходну и са црквеним установама сагласну, а по народ православни и свету^ цркву његову за корисну пронађе, најмилостивије благословите и одобрити са ових важних и основних разлога: 1.) Што српско-православни народ у области Босне и Херцеговине није имао до сада никакве црквене организације, те живећи расут по горама и долинама лишен сваког црквено-општинског устројсгва и домаћег центра свога, бев живе^везе са средиштем црквене управе своје, иије могао да задовољава црквеним дужностима својим, без руководства власти и старјешинства и неносредне упуте и надзора '^цркве своје, нити да напредује у религиозно-моралиом задатку свом. 2.) Што ми митроиолити овопредјелне цркве у овој несређености црквенонародној не можемо^особито у најновије вријеме да свршујемо дужности посредног учења, надзора и управљања, не имајући за то потребитих потчињених органа, те~једва°""исчекујемо скупа са народом својим потврду уредбе ове, која би овој тешкој оскудици одољела. 3.) Што је уредба ова у цјелини и у појединостима својим по високом земаљском правитељству нашем већ испитана, одобрена и усвојена с толиком