Istočnik

Стр. 4

ИСТОЧНИК

Биуасмо пегда робови. Или зар је друго што био живот до Христа, него роиство , у коме је грјешни род људски јечао и клецао под јармом проклетства^ Божјега, у ком је одијело, којим се посведневно облачио, био гријех који га је неумитно спутавао и плијенио законом своЈим. Хтјети добро чинити, а не имати снаге за то; и не хтјет-и зло, па ипак га чинити, јер те за њ притежу ланци грјеховни — зар то није било роиство, у ком је васколики род људски све дубље пропадао и тако дуго вапио за помоћ одозгор, док га није у пошљедак дана, егда гцпиде кончинд л*кта, Син Божји избавио од гријеха, помирно са Богом и поново га учинио сином његовим. Бијасмо негда тама. Или шта су друго биле све оне хиљаде година од пада првих људи, па до доласка Спаситељева на земљу него иуста тама и црна ноћ незнања?! Она непомућена бистра морална свијест у првога човјека — послије пада мути се, блиједи и помрчава, Човјек губи мало по мало образ и подобије Божије. Свијест о Богу и дужности према њему тавни. Људи иолудјеше у неразуму своме и иретворише славу вјечнога нерасиидљивога Бога у обличје смртнога расиадљивога човјека, ишица, живошиња и гадова. Људи се избезумише, човјек не познаје човјека ни у њему браша свога по Оцу небесном. У лажи, непријатељству, зависти, подлости, крађи, отимању, злурадости, освети, убијству — у том грдилу, у тој мрклој глухој ноћи дријемао је тешким сном хиљадама година грјешни род људски, док се није на данашњи дан засијало поље Витлејемско небесном свјетлошћу, док није Син Божји поставши човјеком пружио своју моћну руку и подигао полумртви род човјечански: Устани, протрљај очи, освијести се!.. . Ето, браћо, загато је Божић тако славан јер он је онај знаменити дан у повијести свијета, од кога се броји вријеме и живот васпостављенога човјечанства са новим оплемењеним мислима и осјећајима на начелу хришћанства, са чистом свијешћу: да смо сви бра^а међу собом, да треба да се љубимо, иогитујемо и иотиомажемо, да ирашшамо, да шриим-о, да друга чашЛу веЛим, и чесшишијим чинимо , да ожалошћене тјешпмо , да један другог лијепим савјетом на добро исирављамо и тако растемо у цркву свешу у Госиоду! Или је зар света црква наша узалуд благословила лијеп наш народни обичај мирбожења и братскога цјеловања на данашњи дан? И узалуд дозволила, да уз побожне пјесме развеселимо срце и душу, да поставимо трпезу за свакога, ко нам у кућу до^е, да режемо колач, да ломимо чесницу и у славу Божију и за домаће наше и за полаженика и за путника и за сиромаха и за пријатеља и за непријатеља ?