Istočnik

Стр. 6

источник

Бр. 1.

на овакве случајеве проистиче; те да би га, кад се већ сасвијем отклонити неда, бар колико — толико сузбили, прималн су на своју савјест, да у даним приликама призрења достојним покајницима снисходе. Та снисходљивост архијереја течајем времена добила је у појединим автокефалним црквама као неко обичајно право, те се може рећи, да се данашњим даном бракови због прељубе додуше по канонима разводе, али се у пошљедицама развода по архијерејском благорасуђењу и праву на дијелење милости од канона отступа. Но то још све није доста, да се зло сасвијем уклони. Архијереја неможе нико приволети, да чини милост ондје, гдје потребе те лично не увиђа. И напошљетку неко је строжији, а неко блажији у пресуђивању и оцјењивању туђих дјела. Може се дакле и поред обичајног права, које није закон, пего само облик закона, десити, да се канон у пуној строгости својој примјењује, према том да се и онако жалосни као што смо напријед навели, случајеви догађају. Да би се дакле ово питање коначно уредило, подвргнуо је свети синод православне руске цркве ревизији односне одредбе по којима се брак по кривици прељубе разводи. Но да се сасвијем по духу цркве поступи: обратно се поменути свети синод на првопрестолне патријархе, на српску, румуњску и грчку автокефалну цркву и поискао од њих обавјештења како се у тим црквама са прељубницима послије развода брака поступа. Ту врло поучну, дакле и занимљиву преписку износимо овдје нашим шт. читаоцима с примједбом, да је руски свети синод на темељу добивеног извјешћа од автокефалпих цркви закључио, да у напредак казне ради ни у ком случају не^е прељубнику — лрестуинику стулање у нов брак ускрашити. Посланице ове доносимо по 52. броју службеног органа руског св. синода по »Церк. В4домости«-ма. Посланица високопреосв, митроиолита Аншонија с-иетербушког упућена у прољеће 1903. на првосвештенике поменутих автокефалних цркава гласи: »По правилима свете православне источне Цркве, у случају развода брака, а поводом повреде светости његове прељубом, налаже се окривљеном супругу ради поуке казна, која се у светим помјесним црквама у зависности од мјесних околности црквеног живота одређује. Свети управљајући Синод сверуске цркве сматрајући неопходним сазнати како свете помјесне цркве прељубочинце супружнике, по чијој се кривици брак разводи, кажњавају: повјерио је нашој мјерности, да се у овом питању на првосветитеље црквене обратимо.« Даље у допису свом пита и моли преосвештени митрополит првојерархе, да му саопште правила по којима црква њихова у овом погледу поступа. На ова питања одговорио је свети васељенски патријарх цариградски Јоаким 22. априла 1903. овако: »У одговору на братско питање ваше љубазности сагласно закључку нашег најсветијег Синода саопштавамо, да је наша црква ушљед многоврсних околности а да би спријечила нежељење пошљедице, принуђена, да ступање у нов брак и кривцу супругу дозволи, пошто му је претходну одговарајућу епитимију наложила. Тако се у нас већ од давно поступа«. Свети иатријарх јерусалимски Данјан одговорио је под 19. јул. 1903. овим дописом: »Одговарајући по дужности на вашу посланицу обавјештавамо ваше високопоштовано и вазљубљено високопреосвештенство, да је у нашој светој цркви развод брака по кривици прељубе, према овдјешњим приликама врло ри-