Istočnik

И С Т 0 ч н и к

Стр. 35

(Фил. 4, 8.). Све што је добро, истинито и лијепо у свијету служи човјеку идеалом, којем тежи и којег има да постигне, али највиши идеал његов има се остварити тек на другом свијету получењем вјечног блаженства у царству Божјем. „Људи, којима је пред очима земаљска срећа и вјечно блаженство, приближују се и постају слични Богу као пралику свога савршенства; постају и најбољи Хришћани и најбољи људи". Заиста: „у јеванђељу је Христовом Божја сила и спасење свакоме ко на њега вјерује" (Рим. 1, 16.). Оваком васпитању ие може, зацијело, бити приговора. Оно није ни непотпуно, ни једнострано. Наука пак, којом се баве њезини васпитачи, истината је и Хришћанска, те је кадра да буде основним принципом религиозноморалног васпитања и образовања наших катихумена. Послије оваке реминисценције не преостаје катихети него да се, у повјереном дјелу свом, обраћа највећем Учитељу и Васпитачу Исусу Христу, ријечима Псалмопјевца: „Ти ми покажи пут којим треба да ходим, јер ја подижем душу моју к Теби!-' (Псал. 143, 8). Ва такав, пун вјере и поуздања, вапај, добићемо свагда позитиван одговор: „Пустите дјецу нека долазе к мени и не браните им" (Мат. 19, 14).... „Ја сам пут и истина и живот; нико не ће доћи к Оцу до кроза ме" (Јов. 14, 6). То значи да је „Христос обртна тачка свега човјечанства од почетка па до краја. Он је својим радом и својим животом најбо.љи Учитељ и Васпитач". „Христос је премудрост од Бога и правда и освећење и избављење" (I. Кор. 1, 30). Према томе, што смо до сада навели, покушаћемо да истакнемо кратки појам о суштини оне хришћанске науке, коју би у елементарној наставној основи употребити и обрадити ваљало. Наука је хришћанска двојака: теоретична и практичпа. Према томе, настава и васпитање има бити у два смјера: у теоретичном и практичном. Задаћа је вјерске наставе да дјецу васпита, да Бога спознају, љубе, њему служе и тако задобију вјечно блаженство у царству небесном. Ова цијељ дала би се успјешно постићи учењем о наравственом царству Божјем у тројакој подјели: 1. о установи тога царства, 2. о васпостављању истога послије грјеховног пада првих људи и 3. о пспуњењу његовом у будућем животу. Наука, коју би катихумени овдје теоретички усвојили, била би символ хришћанске религије, а садржавала би у себи науку: „1. о једном истинитом Богу, свеблагом и светом Оцу свију л>уди и цару наравственог царства. 2. о јединородном Сину Божјем, ког је Бог Отац послао не само да просвијети људе, него да и умре за њих и васпостави нарушени поредак у наравственом царству. 3. 0 светом Духу, животворећем и освећавајућем и 4. 0 будућем животу, гдје ће васпостављено наравствено царство