Istočnik

Стр. 38

источник

Бр. 2.

у начину покопавања старог европског и азијског становништва налази неки заједнички религиозни смисао. Положај лешина одговара положају човјечјег зачетка у материнској утроби; лешиие обично леже скупљење, кољена додирују у много случајева лакат, глава је окренута према истоку а ноге према западу. Овај начин сахрањивања умрлих налазимо у Хиндостану, Бавилону, Малој Азији, Кавказу, Тракији, на Цикладима, у читавој Европи од Шведске до Падске долине, на запад до западних врхова Енглеске, Француске и Шпаније_ Лешине леже или сакупљеним удовима или чуче. Не можемо вјеровати, да је тако чудноват обичај у најудаљенијим крајевима и код најразличитијих раса настао независно. То је, као што је доказао један говорник на антрополошком конгресу у Вечу 1889., идеја о бесмртности, која се може опазити и код оног најстаријег становништва наше земље, које се још било упознало са прире^ивањем метала. Обзиром на ово вјеровање, које је свима народима заједничко а које већ Цицерон сномиње, више се пута покушавало даљи живот душе иза смрти доказати из саме њене (душ.) природе. То се најјасније види у Платонову „Федону". Сократ пред смрт храбри своје ожалошћене ученике тиме, што се чврсто нада, да ће његов душевни дио и даље живјети код богова и ироја и оставља им у доказима бесмртности богат завјештај. Обично се тако рачунају четири таква доказа. Први т. зв. космолошки доказ закључак је аналогије, узет из природног живота. Као што се природа постојано колеба тамо амо између живота и смрти, тако је и човјечија, смрт само један сан, која је спојен са бу^ењем за виши живот. Други, психолошки доказ ослања се на Платоново учење о преекзистенцији душа; према томе би учење и познавање било неко поновно сј ћање на оно, што смо прије гледали у царству идеја. На трећем се мјесгу наводи метафизичка једнострукост душе. Што није састављено, не може се ни дијелити; једноструко, нараздјељиво не може се растварати; а смрт је растављање дијелова, дакле душа се не може растварати, него мора даље жавјети, Чегврти доказ враједи као саврзмвн; душа има учешћа уидеји о животу, ушљед овог учешћа не може је противност живота т. ј. смрт уаети у своју власт, она је аМ^ахо^. бесмртна; а овај испрва негативан појам Платон је претворио у позитиван појам нераздјељивости и бесмртности. Овим директним разлозима, који заједно чине један једини доказ, придружује се опровргавање Тебанда Симиаса, који успоређује душу са хармонијом и сматра је као резултанту тјелесних функција: мишљгње, које се не мож) сложити са владањем душе над тјелесним потребама и са опирањем разума против нагона и страсти, У касније написаној „Држави" Платон изводи бесмртност