Istočnik

Стр. 76

ИСТОЧНИК

Бр. 3.

према роду човјечјем дошао са неба на земљу, понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши човјеком и оставши послушан превјечном одређењу Божјем до крсне смрти своје (Фил. 2, 7 — 8). Није страх био узрок наглој промјени духа у Генисаретских рибара, него љубав према Ономе, који је био пун самопријегора и њиме њих задојио Да је страха било код њих, не би ниједан био пошао за Хрпстом, јер крст самопријегора Христовог понијети није лака ствар. Кад се једаред неки књижевник понудио Христу за ученика, одгокарао га је он значајним ријечима: Лисице им.ају јаме сво)е и итице пебеске гпијезда, а син човјечји нема гдје главе склониши (Мат. 8, 19—20). И кад му један од ученика на познв одговори: Госиоде! доиусти ми најарије, да идем укоиати оца својега , — одговорио му је Христос: Хајде за мном, а остави нека мртви укоиавају своје мртваце (Мат. 8 21—22). Значи, да онај, који хоће да буде Христов мора прегорети себе, јер ко то не може, боље му је остати, гдје је, јер за Христовог војника тражи се одлучна храброст. Не ради дакле добро онај, који метнувши руку на плуг осврће се натраг (Лука 9, 62), нити је војник оно, који нолазећи у бој за отаџбину жали свој живот. Позиву Христову на тешку, а узвигаену службу апостолску одазваше се ови рибари оданом љубављу, којом загријани ношаху Га вазда у срцу свом и путоваху са Њим кроз цио живот свој од Јерусалима до пошљедњих крајева свијета пијући горку чатпу Његову и крстећи се Његовим кргатењем у страдању и крви мученичкој. Немојте се чудити, откуда овај нагли гтреокрет у апостола, ова жарка љубав и пожртвовност. Знаменит покретач њихов бијагае воља Божја и одређење, па и сам предмет њихов. Ученици се нијесу могли много опирати позиву Христовом, кад их је он неодољивом силом привлачио. Бијагае то сила, која их је за позив везивала од почетка до краја рада. Значајне су ријечи, које говори Исус послије васкрсења свога Симону: Кад си био млад, оиасивао си се сам и ходио си, камо си хтио; а кад остарши, шириЛеги руке своје и други Ие те оиасати и одвести. куда не &еш (Јов. 21, 18). Не значе ли ове ријечи то, да док је Оимон био ван апостолске службе, мо^ао је чинити, што је хтио, и његова воља била је само воља једног тјелесног човјека, који мисли и осјећа само оно, што је људско. Други му је пак живот почео са службом апостолском, кој* га је у реввости према позиву довела до саме смрти на крсту. Са наступањем апостолства нестало је воље у апостола Христових, они се препородише: Не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20), којега ради разаив се мени свијет и ја свијету (Гал. 6, 14) — вели свети апостол Павле. Оваким мислима и осјећајима задојенн, наоружани снагом и храброшћу пролазе апостоли