Istočnik

Бр. 7.

ИСТОЧНИК

Стр. 179

С раепадањем породичних задруга и у иагло и ненадно промијењеним око нас приликама, у којима се живјео стари и блажеии живот, почело је материјално пропадање натег народа. Ново вријеме поставило је нове захтјеве према оној: „Ил' се склони ил' ми се поклони". А мало се додавало новог на мјесто старог, пропалог. Живјело се, како кажу, од старог сала. Зато ми видимо да се баш тада и несвјесно сије сјеме, које ће доцвије, у осамдесетим годинама нарочито, донети као пдод устајалост и учмалост нашу. У то доба, шесетих година, није ни требало много, иа да се вјерни наши, остављени да скоро сами себи сткарају Бога, поколебају. Ту баш и видимо зачетак ширењу назаренства, са стране увесеног, у том времену ниче као производ специјално иаших прилика и по крст „побожних", из којих се мало послије ишчауре „иконоборци". Ови нису последњи, јер још и „суботари" треба да рекну своју. Свакако секташима нашим треба већу пажњу поклонити него до сад што је поклањана тим прије, што ми у читавој нашој историји црквеној налазимо само „богумилство" а за последњих четрдесет година доживјели смо четири вјерска покрета 1 ), од којих је покрет „побожних" и „иконоборци" пород нашег савременог стања у цркви. Борба на црквеном пољу ни данас није престала а није остала ни без снажног утицаја на наше свештенство. И данас оно троши велики дио снаге на борбу ту. Отуда је и дошла поцјепаност ме^у нас. Нисмо имали много заједничког међу собом. Нешто више можда од наших заједничких црних хаљина. Част свачијем мишљењу и увјерењу, али мислимо да баш та поцјепаност и дезорганизација нагпа у јакој мјери утиче на народ, да он не полаже толико вјере у нас и не држи много до солидности пастирске ријечи и реда нашег. Како у цркви тако и у политичком друштву, он свугдје хоће да види свештеника. Нећемо се упуштати у детаљније цртање нашега јавнога рада и нашега свештеничкога положаја, што такођер утиче на схватање, слушање и држање поуке наше од стране вјерних. Нерадо би хтјели и учитељевати: како и на који начин треба поступати у борби са нашим секташима. То зависи од онога, што се у „теорији пастирства" назива „пастирском мудрошћу". Нас се у осталом овдје, тичу само „иконоборци" чије се „иконоборство" може боље и потпуније схватити ако се доведе у везу с осталим вјерским покретима. Свакако то стоји Ј ) Један наш брат у Христу у дебати о адреси на сабору црквеном 1902. год. тврдио је да у Руспји има због апсолутивма толико секата вјерских. И нехотице нам падају те ријечи на ум кад помислимо да код нас вјерни имају много више слободе и права у цркв. управи па поред свег тога ипак имамо секата. Свакако, да узрок секташтву није ни у слободи ни у ропству.