Istočnik

Стр. 174

ИСТОЧНИК

Бр. 7.

раја изгубио дрво живота и сурвао се у понор небесног живота? „Н-кстк раз!$м г квлАи" каже св. Писмо. Ј ) А ако на то гдедамо, то би благодарили увијек цијелог живота. Но сада управл>а човек свој поглед у свој својој природној способности на оно, што је чулно. 0 томе мисли, на томе ради, у томе се крећу његове успомене и наде. Вез престанка и мира чезне природа човјечја за добитком у свему, гдје год добитка може бити. И то како у погледу части и славе, тако исто и у погледу умножења добара као и у погледу гњева, у свему томе гледи природа на добитак. Али на права Вожја добра не обрће се ни глава и то ни на она, која су баш при руци, као ни на она, која су у изгледу Но сад је већ доба, да по могућности разберемо смисао ријсчи молитве , јер јасно је, да ћемо осткарити своје жеље само познавањем правог начина молитве. Па како дакле гласи поука? „ Ж олаш ^ са же", вели Он, „не иншшс глаголите, гакоже газк1чницк| • лшатђ ко , гакш ко <иного= глдголанш свое<и'к оуслмшдни к8д8т г к" 2 ). Смисао поуке је сам по себи јасан, пошто нам је иста изложена простим ријечима и не треба иикаква оштроумна тумачења. Само ваља да се потрудимо, да испитамо шта значи израз „лшогоглаголлни" фултХоуСа), да би, кад смо смисао разабрали, могли забрањено избјегавати. т 1ини ми се да ћу високи смисао јасно изнијети и сузбити машгу оних, чије су пожуде управљене на разним странама за лудим и бескорисним стварима. Јер смишљен и разуман говор, који има у виду оно, што је корисно, назива се у правом смислу говор (бесједа); а онај, који се креће од лудог уживања у пожудама према недокучивим стварима кије говор, него „лшогогла= голднТе" (р«ттоХоуЕа) а као што би по грчком обичајном говору изразили срлкар^а, срХтјуаср(а (нагваждање, брбљање, шала) и ако иначе има какова ријеч слична значења. Па шта нам савјетује (божанско) Слово ? Да, кад се молимо, не падвемо у исту крајност, у коју разум једностраних пада. Јер такови, који потпуно не размишљају, не мисле о томе, да ли оно, што моле, може бити, него по својој вољи измишљају сјајну срећу, пошто уврте себи у главу благо, царства и градове, који њихова имена носе и у својој машти замишљају све онако, како ии то у њима њихове луде мисли сликају. Многи су још већма тим лудилом обузети, и разбијајући оквире природе узимају крила, или свијетле међу звјездама, или носе брда на својој руци, или крче пута себи у небо, или живе хиљадама година, пошто се као старци опет подмлађују или се заносе још другим таким празним мислима и сликама, које у лудој глави понићи могу. 4 ) Римљ. 3, 11. — 3 ) Мат. 6, 7.