Istočnik

Стр. 222

И С Т 0 ч н и к

Бр. 9.

псалмима. И ја бих се уеудио, да исто тако узвикнем: Ео ће ми дати крила, да се мислима винем до висине оних узвишених ријечи тако, да оставим сву земљу, пребродим сво ваздушно море, које нас раставља, па да до неба дођем, узнесем се звездама и њину љепоту посматрам, па ни ту да не останем, него и то да пређем па да пређем кроз све, што је пролазно и промјенљиво, те да доспијем до сталног бића, непопустљиве силе, која је сама у себи учвршћена, која управља свим, што год постоји и креће се, што год зависи од неисказане воље Божје премудрости, да се од свега што је подложио промјени, у својим мислима далеко клоним, те да се у сталном душевном стању потпуно упознам са НепромјењлЈИвим и да Га тада тек.ословим најповјерљивијим именом и рекнем: Оче! Јер какво нам срце треба, да то кажемо, каква повјерљивост, какво сазнање својстава Божијих, који је сама доброта, светост, радост, снага, величина, безгрјешност, који се увијек показује у истим стварима и на исти начин, па Га ипак смемо својим Оцем звати? Јер јасно је, да се нико, само ако иоле разума у себи има, не ће усудити, да изговори ову ријеч „оче" а да није примјетио на себи неке особине. Ко је у свом бићу добар. тај нема воље ни наклоности, да буде отац оном ко лошим начином живи; нити свет ономе, који је у животу окаљан, нити има воље да буде непромјењив ономе, ко је сам несталан, нити отац живота ономе, који је у гријеху огрезао, нити чист и безгрјешан онима, који су у разним пороцима утонули, нити добротвор онима, који су грамзиви и у опће никоме најсавршенији, у коме се год шта гријешно крије. Јер ако онај, који очишћења треба, завири у своју унутрашњост па опази, да му је савјест пуна нечистоће и порока те, прије него што се буде очистио од тако великих зала, буде хтио да се сроди с Богом и да га Оцем назове, то је јасно, да би таквога човјека ријечи биле неразборите и грјешне, пошто хоће да назове Бога оцем своје покварености. Ријеч отац означава извор од кога њеко своје порјекло води. Према томе онај, чија је савјест зла, називајући Бога својим оцем окривљује Бога, да је Он извор његових злих дјела. Али свјетлост нема заједнице с тамом. вели апостол, него свјетлост је свјетлости сродна, праведно праведном, лепо лепом а непоквареном непокварено. Оно пак, штоје противно, свакако је сродно само с оним, што је њему слично. Јер добро дрво не може рађати р|јавим плодом. 2 ) Ако се дакле неко, који је тврда срца и лаж тражи, усуди, да изговори те ријечи молитве, то нека зна, да он не призива небеснога Оца, него подземнога, који је лажа и отац лажи, која се у појединим људима јавља. 8 ) Исти је 1) П. Кор. 6, 14; — а ) Мат. 7, 8; — 3 ) Јован 8, 44.