Istočnik

Стр. 824

источник

Вр. 12. и 18.

срамоту луксуза, насиља, освете и т. д. да дакле људе примора да слободно и радосно ставе себе у службу својих ближњих. Можда ће у будућности наука открити умјетности и још веће и новије идеале; али за наше доба она јасно одређује, да је циљ умјетности, да буде хришћанска и да служи за остварење братског јединства међу људима 1 ). То су укратко Толстојеве мисли о умјетности, које су истина једностране, јер поричу потребу исказивања поштовања према свему божанском, богослужењу, осјећајима патриотизма, части и т. д. али ииак слаже се у томе са нама, што признаје хришћански морал за једино мјерило, по коме ћемо пресуђивати умјетничка дјела. Да би васпитали своје срце, имамо дакле двије врсте умјетности: религиозну и свјетовну. Религиозна умјетност саопштава осјећаје љубави и страха према Богу, Сину Божијем, жалости због страдања његових, осјећања љубави према ближњима и т. д., а свјетска умјетност износи осјећаје слободе, патриотизма, части, љубави и т. д. Што будемо дакле чешће помоћу хришћанског богослужења и умјетности будили у себи религиозно-моралне осјећаје, то ће се они у нама све чешће појављивати, те помагати, да се одлучујемо у животу за све, што је добро. Остаје нам трећа душевна моћ: воља. Што се тиче психолошке страее воље, у томе су подијељена мишљењаЈедни сматрају вољу као посебну душевну моћ, којом се одлучујемо на разпе поступке, а други кажу, да то, што ми називамо вољом није ништа друго, него неки сложени процес осјећаја, т. ј. у борби разних осјећаја један побјеђује, те ми и радимо под утиском тога осјећаја Но била воља посебна моћ или процес осјећаја, ми зиамо то, да при нашем одлучивању за поједине чине играју осјећаји велику улогу и да се ми па крају крајева одлучујемо на оно, што волимо, или како згодно неко рече, да иут у главу води кроз срце. Држимо, да није довољно ипак ограничити се само на васпитање срца јер је воља, у коме год смислу била узета, једна посебна појава, једна цјелина., те према томе орган наше душе, дакле није неариступачна нашем утјецају. Хришћански морал поставио нам је идеал, према коме треба да удегпавамо наше радње. Тај су идеал усвојили данас готово све моралисте и ми мислимо, да би био сувишан посао набрајати потанко, како да се у својим дјелима приближујемо хришћанском савршенству, поред толиких добрих дјела, која нас упућују у ту тему. Ипак ћемо једно напоменути. Да би ми стекли сталне врлипе, морамо се одлучивати што чешће на така дјела, која носе на себи карактер дотичних врлина. Основ дакле свакоме моралном карактеру јесте навика. Што се чешће будемо одлучивали на добра дјела, у толико ћемо стјецати већи морални капитал. Разне моралне и васпитне књиге излажу потанко средства за образовање воље но ми као хришћани знамо, да изнад тих свију средстава имамо још једно поуздано средство, а то је: молитва. Колико ћемо лакше моћи вршити дјела хришћанске љубави, кад знамо, да нас поред наше одлуке помаже још и благодат Божија, коју смо стекли молитвом. •) Др. Б. Петронијевић : Толстојева теорија умјетности. Летопис Матице српске г. 1904. књ, 226 и 227.