Istočnik

Стр. 326

источник

Бр. 12. и 18.

у оку ; можемо се сјећати оних времена, кад не бијагпе слободно нодизати свете храмове са високим кубетима и милозвучним звонима, и свету вјеру православну исновједати; а познато је од колике су вриједности ти драгоцјени расадници народног нам живота по селима — међу тежачким елементом, а особито оида, кад у тим расадницима бдију и дјелају пунобрижљиве слуге светог олтара Божјег српско-нравославни свештеници, које народ слуша, љуби и поштује. Али нека је хвала Свемогућем Богу, Творцу и Промислиоцу нашем ; нека је хвала јуначком држању наших прађедова, опет смо се у лијепом српском имену одржали и свету вјеру православну сачували. Тешко ме дира у срце кад морам споменути оне ужасне тренутке из трагичне прошлости српске. Године 1875., кад је пукла прва невесињска пушка, и својим потмулим риком јавила почетак крвавих дана у нашој отаџбини, није остала неопажена у парохији паланчишкој, гдје су се многа и грозна насиља чинила. Гријешна рука, која је почела праведним људима живот и благо одузимати, није се ни онда задовољила, кад је између мпогих паљевина и огњем уништених сиротињских кућа потпалила свету цркву у селу Малом Паланчишту, коју је народ са тако племенитим пожртвовањем у славу Бога и Христа подигао Истом год. 1905. вољом, трудом и пожртвовањем парохијана паланчишких подигнута је на рушевинама и згаришту старе цркве иова црква, али уједно подигнуто је и звоно, гдје се не памти, да је нкад зазвонило, а највише због непријатељског насиља и угњетавања. А као најбољи доказ, колико је одушевљење и радост владала у народу парохије Паланчишке кад се дознало да је стигло звоно на жељезничку станицу у ГЈриједор, видило се по томе, што су се они међу собом јагмили, ко ће од њих бити послат у Приједор по звоно, и што су лијепе принреме учинили да што свечаније у љепшем реду допрате звоно на опредјељено мјесто у село Мало Паланчиште. Милина је било погледати, кад су благочастиви Христијани парохије Паланчишке прошли кроз Приједор са звоном. Напријед су ишли коњаници, два и два у реду, за коњаницима пјешаци по 4 у реду, за пјешацима српски снирачи, за свирачима ново звоно на волујским колима, у којим је упрегнуто било 5 пари најдебљих и најљепших волова. Кола и звоно били су окићени срнским тробојкама, боровим гранчицама, цвијећем и лијепим милодарима, које су побожни Срби Приједорчани уз пут прилагали на звоно. Ова свечана поворка прошла је у најбољем реду кроз Приједор, тако, да је на сваког без разлике учипила дубок и трајан утисак. Радост и милина читала се са смјерног и наивног лица ових одушевљених тежака, а са ведрог чела њихова могло се читати неисказано задовољство. Свечаност освећења новог звона обављена је на први дан празника свете Тројице. Побожни народ у гомилама врвио је са свију страна да види и чује оно што тако дуго не смједе и не могаде слушати. На лицу сваког могао си видити неку веселост. Као што сељани тако н браћа Срби Приједорчани похиташе, да се срцем и душом придруже тој братској свечаности, да заједно прославе славу српску, јер дизање звона на звоник увијек код српског народа пропраћа црквенонародна слава. Послије јутрење службе Божје изнешено је звоно пред цркву, и ту је са благословом Његовог Високопреосвештенства госп. Митрополита Ев^енија Летиице обавио освећење звона писац ових редака, изговоривши том приликом сходну поуку многобројном сакупљеном народу о важности звона. Затим је народ са