Istočnik

Стр. 516

источник

Бр. 20.

човек има с њиме везе и у колико он с њиме ступа у религијски однос, шта је Бог још осим тога то се човечанства у религијском погледу ништа не тиче. Док објективна правда, светост и милост карактеришу биће Божије онако какво се оно јавља у самом светском моралном реду, дотле субјективна правда, светост и милост карактеришу биће Божије у његовој појави у свести човековој: прве се одаосе на Бога који је свету, друге на Бога који је човеку иманентан. С тога је религијска свест потпуно у праву, да правду, светост и милост сматра као саме атрибуте Божије, и то би само онда било искључено кад би Бог био засебно лично биће одвојено од моралног светског реда, што међу тим није случај. ДРУГИ ДЕО. Метаоизика религијског субјекта. Ношто је човек као религијски субјект један део самог света (природе), од кога је релативно зависан, то метафизика религијског субјекта мора не само испитати како има да се замисли човек па да он може бити субјект религијског односа, него у исто доба мора испитати и како има да се замисли свет да би човек могао стајати у само релативној зависности од њега. С тога Хартман дели метафизику религијског субјекта на два дела: на религијску антроиологију и религијску космологију. А) Религијска Антропологија. Човек себе налази као биће, које по својој природи тежи за срећом а које опет према својој природи није способно, да дође до среће. 1Сад би ово последње било могуће, религија не би имала никаквог опстанка, јер ништа неби помагало опомињање на нужност спасења онде, где нема зла и греха. Према томе песимизам, учење да животу људском има много више бола него задовољства, чини безусловни постулат религијске свести. Осим тога религија је само онда могућа, ако се само религијско спасење од зла да замислити, ако је оно на други начин (науком) немогуће: зло несме бити илузија (као што то замишља будизам), реалитет бола а с тиме и реалитет човека и ствари и индивидуа које на њега дејствују, у кратко реалитет света чини такође безусловни постулат религијске свести. "Гако исто мора постојати и грех. У појму греха постоје два појма, појам моралног зла (с!а8 Вбве) и појам одговорности (Уегапћуог^сћкеи), па како могућност обојих чини постулат религијске свести, то ћемо морати испитати метафизичке услове, под којима су морално зло и одговорност могућни.