Istočnik

Бр. 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 519

је моја воља могла друкчије радити само да је имала довољан степен пажње и опрезности према датим мотивима, и отуда у нама осећање кривице ббог те непажљивости, и то осећање нагони човека да у будуће под сличним приликама напрегне све своје силе, да не ^чини оно што је раније учинио 1 ). Непрестани рад у овом правцу чини вољу све способнијом у служби добра и на тај начин ствара се она стална вољна диспозиција за добра дела у нама, која носи назив етичке унутрашњости (е11и8сће Сгебшпип^), а тек са овом и етичка одговорност, јер треба имати на уму, да ова последња не почива у човеку као природном. А само зато што постоји одговорност, постоји у човеку и осећање греха и жудња за спасењем од њега. Да би дакле морално 8ло било опште и да би постојало лично осећање греха, да би дакле човеку спасење било од неопходне потребе, религијска свест захтева као соп<1Шо 81пе диа поп тачност психолошког детерминизма. Досада ми смо у религијској Антропологији посматрали човека у толико у колико је њему спасења потребно; сада ћемо га посматрати у толико у колико је он за то спасење способан, пошто је очевидно да се само у ономе субјекту може јавити потреба за спасењем који је у исто доба и способан за спасење. Пошто је природан човек као такав исто тако мало способан за спасење, као што таквом човеку није спасење ни потребно, пошто тек човек као јединство природног човека са надприродном моралном вољом може бити религијски субјект у оба смисла, то пре свега треба одредити однос ове етичке воље према прнродном елементу у човеку. Да морална воља не може бити продукт природног човека следује ив тога, што природни човек као такав може своју вољу (било свесно или несвесно) детерминирати само према предмету евдемонистичког егоизма, а ова детерминација не може довести до резултата који би били у супротности са самим генетичким принципом њиховим, Шено порегсло може дакле бити само надприродне природе и оно лежи у несвесном разуму, који с планом води светски процес. Да је то тако показује најбоље пример соцпјалних инстинката, који свести изгледају као непосредне последице егоивма, али несвесно стоје у супротности са њим. Ив несвесно развијених социјалних инстинката извлачи несвесно-разумна рефлексија људска несвесно разумни фацит, који као морални постулат ставља на супрот егоизму и достава на послетку до свести, да је та несвесна разумност, у колико је разумна у исто доба ') Да је ово детерминиствчко Хартманово рвшење појма одгоиорноети само делимично а индетерминиотичко сасвим тачно, ја сам покавао у својој кшиаи „О слободи воље, моралној и кривичној одговорности". Београд 1906. Прештампано иа „Нолицијског Гласника". Иадање књижаре М. Стајића).