Istočnik

Бр. 20.

источник

Стр. 535

моју науку свагда представљати, он ће бити за сваког човека кључ од раја. Нобеда небеске силе над мраком иввршена је. Принео сам оцу моме жртву над жртвама за грехе рода људског, и прославио оца свог, а то је највећа радост за мене Сада могу весело очи заклопити. Да будемо — драга браћо — достојни крстних жртава Господн.их, угледајмо се на Њега, те живећи по Његовој светој науци и испуњавајући Божије заповеди, у стању ћемо бити и сами весело, и са задовољством дочекати последњи тренутак нагпег земаљског живота са Христовим речима »Свршено је«. Седма реч. Последња реч И Христа на крсту бегае »Оче у руке Твоје предајем дух мој«. (ЈТук. 23, 46). Овим речима Исус Христос као да вели: До сада сам Ти оче поднео све жртве, које сам у стању био подносити; здравље, богат''ство, земаљску славу, мир и крв своју, а сада Ти предајем мисли ума и осећаје срца мога, жртву над жртвама, Дух мој као дела руку Твојих. Тако дакле — благочестива браћо — љубљаше он нас, да је нас ради сигаао са престола небесног, узео на себе образ људски, те у сиромаштву и највећој понизности 33 године живио, људе науци Божијој учио и безброј доброчинстава нама чинио. А да би науку своју и потврдио, трпио је прогонства, и дочекао драговољно најногрднију смрт на крсту. Не изискује ли ова његова превелика љубав нашу љубав, да онога љубимо свим срцем, свом душом и свим умом и силама нагаим, који је нас све, ггријатеље и непријатеље, понизне и охоле праведне и греганике једнако љубио? Јест, —драга браћо — треба да Га љубимо, и прослављамо, јер крв Исуса Христа на крсту проливека чисти нас, смрт његова на крстау принесена искуиљује нас, а заслуга његопа на крсшу стечена сиасава нас. С тога клонимо се свих греганих наклоности и страсти, живимо строго по његовој светој науци, те ћемо постати и ми учесннцима оне небеске славе, коју ј.е Господ нага својом смрћу на крсту за нас приуготовио.

Нашљедно право калуђера у Грчкој. Као год сви љут,и тако и они који се одају монагпком животу, имају потреба, макар и не биле онакове и толике као код других људи, које ови морају подмиривати. Да би се те потребе могле подмиривати, могу и монаси имати неки иметак (мали). Има их истина, коЈи мисле да су монаси посве неспособгги за стјецан.е иметка те сав иметак (н. пр. насљедство богатих рођака, гато се код Византипаца веома често догађало) гато га стече, не припада монаху него маггастиру његовог реда. Није ни чудо, да се многи држе овог мигпљења, које се већ одмах у почетку с моггаштвом јавља. Василије Велики прерађујући правила Пахомијева о калуђерству између осталог вели: Калуђер се мора одрећи свијета и свију угодности те ради тога он не смије ништа свога имати, па ако гата и добије све то мора ггрећи у власнигптво манастира, којега је брат. . . . Стари су се такођер овим питањем бавили, јер видимо, да их Лав Мудри у својој 5. Новели побија говорећи: Калуђери могу и иза пострига стјецати и по својој вољи располагати са два дијела оног иметка, гато га је иза пострига стекао, а трећи дио мора оставити манастиру, ако му није прије тога нигата поклонио, кад је у њега ступио, а ако је случајно и ово било, онда може по својој вољи