Istočnik

Стр. 512

ИСТОЧНИК

Бр. 20.

индивидуалне субјекте, док је апсолутна воља као апсолутна, у колико реализира целину света, увек задовољена. Али то важи само за апсолутну вољу, која је испуњена идеалним садржајем, међу тим, пошто је иделни садржај крајан (јер је немогуће замислити симултану свршену бесконачност) а воља бесконачна, то у Вогу преостаје бесконачни вишак незадовољене тежње за испуњеним хокењем, и ту неиспуњену тежњу мора Бог осећати као бол, Вог дакле осећа ван света бесконачни бол своје егзистенције. Шта за религијску свест тај бол значи, ми ћемо видети доцније, сада имамо иосла само са питањем о личности Божијој. Осећање задовољства било би у Вогу само тако могуће, кад би он имао свести и могао свесном рефлексијом осетити контраст своје задовољене воље са незадовољеном вољом, а пошто он свести нема, то је и осећање задовољства у њему немогуће. А где нема свесних престава и тежњи и осећања бола и вадовољства везаних за њих, ту нема ни материјала из кога у свесној духовној личности постају многобројна сложена осећања. У Богу нема ни осећања љубави, ни осећања мржње, ни осећања наклоности ни ненаклоности, ни доброте ни пакости и т. д. јер сва ова осећања почивају с једне стране на одређеним осећањима бола и задовољста, а с друге стране на увајамном личном односу координираних органско-психичких индивидуа, а ни једног ни другог овде нема. После свега овог а јасно је, да се Богу не може придати предикат личности. Јер где нема памћења, карактера и душе (СгетШћ), где су искључени свест, самосвест и осећање, ту о личности више но може бити говора. Личност је могућа само код ограниченот индивидуалног духа, личност и апсолутност предмети су, који се искључују, апсолутни дух божански је безлично биће. До истог резултата води и идентитетно-филозофски доказ. Јер као што овај доказ захтева иматеријалитет апсолутне подлоге спољног феноменалног света, исто тако он захтева и несвесност апсолутне подлоге унутрашњег феноменалног света: апсолутна подлога материјалне спољне и свесне унутрашње стране васионе не може очевидно имати на себи нити форму материје нити форму свести, већ мора бити нешто подједнако далеко од обе феноменалне форме, а то она може бити само тако ако преставља несвесан дух (јер је овај несвесан као што је материја несвесна а дух као што је свест дух). Са резултатима ова три доказа у погледу на природу божанског бића морала би се, вели Хартман, религијска свест и онда задовољити, кад јој они непосредно баш и неби ишли у рачун, јер су они логичке конзеквенције доказа, које је и она сама санкционисала, а у