Istočnik

Бр. 5.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 71

искуства, а да имамо у себи и душу, духовну силу живота нашег, о томе нам директно говори свијест наша. Св. Писмо гтрије свега показује на тијело као на материјалву основу. Оно се вазда понавља при постанку човјекову. Као тјелесно суштаство човјек је круна тјелесног свијета. Тијело његово је производ материалне природе. Поједиве области природне понављају се ту у савршенијој форми и сједињују се у један вјештачки живи организам. Главна особина библијског учења састоји се у томе, што оно, и ако не налази сврхе људске у тијелу, ипак сматра тијело битним и саставним дијелом човјековим, који допуњава пуноћу његова бића. На тај начин оно заузима средину између оног учења, које се само брине за тијело, пошто живот послије смрти прелази у стање мрачнога постојања у облику сјене, као што видимо код Хомера, 1 ) ушљед чега се је и морао појавити онакав морал, какав налазимо у везнабожачкој мудрости: „једимо и нијмо, јер ћемо сјутра умријети", 2 ) и другога спиритуалистичког учења ЕГлатонова, који јч сматрао тијело т.1мниц!м и оковама душевним и да се блаженство људско састоји у ослобођењу од њега, како би човјек могао живјети животом чисто духовним и то што прије то боље, због чега се појавила стојичка мудрост, која је налагала самоубијство. По библијском учењу тијело сачињава битни дио састава човјекова, као што је и најглавнији услов пуноће његова благостања и то како у садзшњем тако и у будућем његовом стању. Као што је нарушавање тјелесног бића или слабљење везе између тијела и душе у извјесним приликама узрок болести, те тијем и рушење благостања човјекаов, тако је, може се сигурно рећи, и потпуно раздјелење њихово и понижавањање на чисто духовно ексистирање у смрти у

4 ) Види жалбу Ахилову у хаду, Ос1у8б. XI. 48д. 0, Одисеју, не надај ое, да ћеш ми пружити смртне утјехе, Волио бих живјети, па макар као надничар у пољу радио, Ко]и служећи сирота тежака хљеб насушни добија свој, Него овдје као мртав владати над бездушним мртвацима.

2 ) За вријеме говбе био )е обичај метнути на сто сребрену лубању и предавати је из руке У руку, говорећи: тешко нама, бједнима створовима! Како је ништаван човјвк! Сви ћемо такови постати, кад нас однесе подиемни Бог. Живимо, док нас живот није оставио. Ср. 1|в881П§ : ЛУ^е (Не АНеп Леп То4 (*еМ1(Зе(;, ивд. Лахмана VIII. 254. Ре1;гоп. е*. Шсћ. НаЉ. стр. 115. Ро^апНћиз ег§о е1; ассига1х881та8 поМз 1аи1;1С1а8 тЈгапШзиз 1агуат аг§еп!;еат аМчШ зегуиз 81С ар!а4ат, и! агИсиИ ејиз уехЧећгаесЈие 1аха1ае јп оптет раЛет уег!еп(;аг. Напс диит 8ирег теибат зете1 Негитсцте а1)јес1з8е1. е! са^епаНо тођШз аНдио!; Н§-ига8 ехрптеге!, Тпта1с1о асЦесН: Неи, 1сеи, поз пизегоа диат (;о(;и8 ћотипсш пП ез!;. 81с епти« сипсН, роз1; диат П08 аи!еге1; Огсиз, Ег§о У1уати8, бит Нсе! е88е ђепе. Та мисао исказује се и на многим етарим споменицима, н. пр. „Наслађуј се животом, читајући ове редове, јер послије смрти нема ни смијеха, ни весеља ни задовољства", или „Другови, препоручујем вам, да удмете чашу с вином, и испијете је, накитивши главе своје са цвијећем; земља ке све.. уништити, што иза смрти остане", и т. д.