Istočnik

Вр. 15. и 16.

источник

Стр. 231

Силазак у ад. — Из Жизнк Јие&д Хрисгл. Христос је умро тијелом, но Његова душа није престала радити. По вјербвању цркве, Он је у вријеме своје тјелесне смрти сигпао у ад, да би отворио врата тога подземнога свијета. Ап. Петар вели, да је Христос истина умртвл>ен - био тјелом, но жив духом, да је сигпао са проповјеђу и душама, које су се налазиле у аду и очекивале последњу пресуду. И они, који се са вјером и покајањем обратише Њему, празноваху пасху прије живијех на земљи. У јеванђељу је казано, да се је оног часа, кад је Христос испустио душу иа крсту, земља страпшо затресла и потамњела и да су многи мртви ускрсли из гробова. На основу тога од најстаријих времена се вјеровало, да су душе тијех мртваца изведене самим И. Христом из ада. А тко је био изведен ? На ово нитање одговарали су различно. Јудеји су свагда вјеровали, да ће Месија ускрснути неке благочастиве Израиљћане. и шта вигие именовали су оне, који су имали устати у вријеме Његова доласка, а то су: Адам и Ева, Аврам, Исак и Јаков са женама својима, Мојсеј, Давид... Ово јудејско вјеровање примили су и хришћани. Тако су, на пр. по мигпљењу Тертулијанову, у вријеме смрти Опаситељеве биле изведене из ада дугпе умрлих патриараха и пророка, пошто су они стојали у сродственим везама са Хриетом, или били Његови праобрази, у осталом на основу тога, да су ускрснули били познати становницима јерусалимским, већи дио хришћанских писаца пристајао је уз тај закључак, да су то били они, који су скоро умрли, као на пр.: Захарија и Јелисавета, Јован Крститељ, Симеон, Јоаким и Ана, Јосиф обручник. У јеванђељу Никодимову (апокриф из 111.—V. вјека) споменути су међу ускрслим мртвацима и синови Симеонови, Левкије и Харит, који су и разнијели по свијету вјест о томе, шта се догађало у аду за вријеме смрти Христове. То извјешће, као слику лијепе и поучне црквене појезије, ми ћемо овде и изнијети: »Ми бијасмо у аду са свима, који умријеше од створења свијета. Но око поноћног сата обасја некакова свјетлост ту таму, и који бијаху унутра могоше видјети и познати један другога. Патријарси и пророци заједно са оцем нашнм Аврамом, напунивши се радошћу, ускликнуше: Та свјетлост долази од некакове велике свјетлости! То је, рече Исаија, она свјетлост о којој сам ја пророковао док сам био на земљи; јер ја сам тада говорио: земља Завулонова, земља Нефталимова и народ, који сједи у тами, видјеће свјетлост велику... И кад су се сви радовали тој свјетлости, која их је обасјала, сгупи напријед Симеон и с радошћу рече свима: Славите Господа Исуса Христа Сина Божјег, Кога сам ја држао на рукама у храму, и, побуђен св. Духом, говорио: Видјеле су очи моје Твога Спаситеља, Онога, Кога си Ти предуготовио за све народе, видјело, да обасја незнабожце, и славу народа Твојега Израиља. — За Симеоном ступио је на средину неки пустињак, који па питање патриараха: Ко си ти? одговори: Ја сам Јован, последњи између пророка, који је поравњавао стазе Сипу Вожијем, проповједао покајање ради опроштења гријехова. Кад је Син Вожји дошао мени, ја сам Га познао из далека, и рекао оам народу: Опо је јагње Вожнје, које прима гријехе свијета И својом руком крстио сам Га у ријеци Јордану, и видјео сам, гдје Дух Свети силази, као голуб па Њега; тада сам чуо и глас Божји, глас Оца, гдје говори: Ово је Син Мој љубазни, који је по Мојој вољи! Он ме је ево послао и