Istočnik

Вр. 18.

источник

Стр. 263

Не знам, као што рекох, шта је Архидијецезална Конзисторија, дотично митрополит учинио поводом овпх тужаба и како је ствар решена; али имам из нршто каснијвга доба, из седмог и осмог деценија осамнаестога века, приличан број докумената, који нам пружају доста јасну слику, како су Епархијске Конзисторије, које су у то доба, под утецајем римских државних власти, добиле већ неки стални облик и делокруг,расправл>але брачна питања у опште, а нарочито питања о разводу брака. — Та документа нашао сам већином у Епархијском Архиву у Пакрацу, и тичу се махом народа српског по Славонији и Хрватској; али је у томе доста и општег, карактеристичног за цео наш народ и рад свију наших црквених власти у брачним споровима, јер се је тај поступак оснивао на општој црквеној пракси и вековима створеном обичајном праву српске цркве, које су аустријске државне власти, у Митрополији Карловачкој, свим силама настојале да измену и што више приближе принципима римске цркве, — па су разуме се понешто и успеле, како с формалне тако и с материјалне стране... Када су код нас, за митрополита Павла Ненадовића (1749.—1 769. г.) формиране редовне Конзисторије и у њима отпочео живљи рад, један од најважнијих и уједно један од најчешћих послова њихових беху брачни спорови. — Једна занимљива појава нашега разузданог социјалвог живота задавала им је тада највише посла. На име: ванредно много, управо невероватно често, наилазимо међу конзисторијалним актима доба тога на тужбе против девојака и њихових старијих, што су примили дар (обележје) и јабуку прво од једног, а за тим од другог па и трећег просиоца. 2 ) Увређене и осрамоћене младожење притужиле су се обично својој надлежној Конзисторији, а ове су их све позивале преда сеГ^и кад је кривица девојчина ма и приближно утвр^ена, осуђивана је на 25—50 шиба или камџија, — које су им јавно ударене у један свечан дан, после службе Божје, пред катедралном или парохијском црквом, уз асистенцију световних власти; а родитељи такових девојака, ако су сукривци били, осуђивани су — поред тога, што су момачки дар, јабуку и сав други трошак повратити морали — и на

А ) Ирви пут покренуто је код нас нитање о уређењу Конзисторија ва митрополита Вићентија Јовановића (1731—1737. г.). Он је на име 10. јуна 1736. г., но споразуму са епископима, начинио шта више и пројекат о уетројству Архиепископске Конзисторије, која се касније назва Апелаторијом. Ту се говори и о дужности сваког епископа да заведе у својој епархији Малу Конзисторију, у којој ће се расправљати мање ствари (Концеиат у М. П. А. К. бр, 384 ех 1736. г.). Али од ових Конзисторија не би ништа, и ако је за патријарха Арсенија IV. и на Народно-црквеним Саборима покретано питање о њима. — Њихово устројство и рад отпочиње управо тек с митрополитом Павлом Ненадовићем .. .

2 ) Начини, како је до тога долазило, врло су равличити и ванредно карактеристични за друштвене одвошаје и народне обичаје наше, — али их не можемо овде истицати, јер би нас то далеко одвело.