Istočnik

Стр. 4

источник

јесу увијек срећно извршили задатак. што су га иредузели. Тумачећи положај религије у данашње вријеме, богослови — филозофи новијега времена бацише свој испитујући поглед и у далеку будућност: њих је не мало занимало и питање: какова треба да буде религија у будуЛности? Задаћа врло тешка и не мање важна: од ње зависи сав морални живот свакога човјека, његово лично, домаће и друштвено владање. Без божанскога авторитета св. Писма није могуће дати на њу одговор, који задовољава; па зато и од мислилаца, који се у овом случају руководише искључиво својим умом и авторитетима само себи сличнима, морало се очекивати и учење о религији будућега, далеко несавршенога, неправеднога, који стоји у противности са богооткривеним учењем и не задовољава битне потребе човјекова, као морално-разумнога бића. И ево ми заиста видимо, да су за древним филозофима пошли у пошљедње вријеме и наши трудбеници у сво.јим богословско-философским и шта више природно-научним и социјално-економским радовима, трудећи се да докажу, да религија у будућности не ће бити такова, какову ју ми имамо данас и какову су исповиједали наши побожни нреци: религија та биће или пантеизам (Е. Хартман), или материјализам у разним облицима (Ј1. Бихнер, С. Симон, К. Маркс), или најпослије, нека празна апстракција, без представе о Божанству, као личном бићу (Г. Спензер, Ј1. Толсти, Силај, и др.). Ево нових религија, од којих се свака вара надом, да ће у течају времена замијенити садашњу, а и све досадашње религије! Праведно негодовање надима груди свакога правога богослова при читању оваких умовања о религијозном питању у дјелима представника савремене науке и друштва, који себи дозволише /и&др^ткокдти пдче, подоедгпч ,и8дргткомти, насупрот учењу св. ап. Павла (Рим. 12, 3.), — па се и нехотице отварају уста на јаку обрану истине, на заштиту вјере наше, религије наших отаца и дједова. А што је у самој ствари ? Је ли истина, да ће се будућа религија ријешити представе о Богу, као личном и најсавршенијем суштаству, па да ће бити или пантеизам, по мнијењу једних, или материјализам, по мнијењу других, или нешто слично, али без сваке представе о живом и личном Богу, по тврђењу трећих, — а савремена, хришћанска религија, спојена с таком представом, као несавршена, отићи ће у архив историчких догађаја јевропске цивилизације и предаће се забораву? Је ли свеза ма какве религије с представом о личном божанству (или божанствима) толико слаба и шта више ненормална, да се у првом згодном случају на путу прогреса може прекинути без сваког уштрба по саму религију и религијозни субјект? Једном ријечи, питање се своди на то: је ли уоиће могуИа религија за чпвјека без иредставе о Бпгу, као апсолутној личности ? То питање покушаћемо укратко да претресемо, да га овако или онако ријешимо, разјаснимо и своје закључке односно изабранога предмета иотврдимо доказима. I. Да би протумачили религију и одношај њезин к представи о личном Богу, треба најприје разјаснити, што треба разумјети под именом »религија« и у чему се она састоји. Рјешавајући то питање обраћају се обично прије свега филологији гледе ријечи »религија« и труде се да овдје нађу битну црту за наведени појам. Од многобројних филолошких истраживања и покушаја у том погледу признаје се данас за најзгодније тумачење, утврђено црквеним учитељем Лактанцијем и донекле блаж Јеронимом и Августином (у дјелу »о граду Божјем«