Istočnik

Бр. 7.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 101

одредити предност и достојанство праве религије кад ју сравнимо са лажнима неистинитима религијама? Очевидно је, да је критериј, норма за специфично одређење истинито религијознога осјећа.ја зависи од представа или извјеснога знања о бићу и природи самога објекта његова и налази се не само у осјећајима него и у интелектуалности. Више или мање јасна представа дакле о божанској личности, као првоузроку и објекту религијознога чувства, може се рећи, с којим се почиње живи религијозни процес и које мма централну важност по цио каснији живот религијозно расположенога човјека, битно је важно и скроз неопходно за одређење карактера и природе самога чувства, те према томе и за одређење истинитостн или неистинитостн психичкога стања религијознога лица. То се види из опћег размишљања о природи чувства и о поријеклу и развићу чувства религијозних посебице. Религијозни оејећаји, као одређено стање човјека, који вјерује у Бога, јесу еастављене психичке појаве, које садржавају у себи множину разноврсних поеебних црта. Но све те црте религијознога чувства по свом поријеклу и развићу тако су близу представи човјека о личном Вожанству, да се немогу ни представити без сваке свезе с њим. Само прво чувство религијознога карактера — то је иријатно, радосно колебање, изазвано непосредним дјеловањем Божанства на човјечју душу и које ју испуњује особитим угодним страхом. Међутим и оно стоји у тијесној свези са посматрањем (оу.иозр^шдп*): изванредни карактер радости, пријатности, неке угодносги долази од узбуђене још свијести човјекове, да је он — неусамљено, пренуштено судби или стихијама природе, која разорава, суштаство, да близу њега стоји друго живо, више од њега суштаство, његов заштитник и покровитељ, и да га је душа његова већ задобила за се, да је осјетила тај необорими ослопац. Овдје је зрно састављенога религијознога процеса, као органичке цјелине многих религијозно-моралних осјећаја и богословских теорија. Почињући одавде и заплећући се постепено посебнима осјећајима, религијозно чувство брзо напредује у својем саетаву и брзо образује оно састављепо цијело, које се обично назива тгобожнашТпј или обожавањем, унутрашњим смј^рним клањањдм Богу од религијозно расположене особе. 1 ) Тим именом означује се религијозпо расположење свакога човјека, не само дивљака или полудивљака, већ и савремених нам људи. Свакоме је познато из властитог иекуства, шта по себи сачињава побожност или религијозно расположење, и у каквом се одношају налази она (или оно) према појму о личном Богу. Нема сумње да се иобожност појављује у човјеку не раније, него што он стане јасно осјећати биће Бога и господство Његово у свијету и чим стане осјећати Његово присуство у свијету и близнипи к њему, човјеку. Послије овога, према развићу самосвијести код човјека, развија се и његова побожност, примајући у себе све више и више саставних елемената. Анализирајући пажљиво појам о побожности или религијозном расположењу с погледом на њезин садржај, примјећујемо, да у састав њезин улази и неколико чувстава, као: чувство одвисности и страха, чувсгво тајанственога, високога и чудеснога, чувство страхопоштовања, смјерности и покорности, наде, благодарности, љубави и т. д и не можемо а да исто тако не примјетимо, да су сва опа тијесно спојена по поријеклу и развићу своме с представом човјека о највишем суштаству, да је само посматрање различних предиката његових, као најсавршеније личности, кадро побудити у људима оваке или опаке религијозне осјећаје. Пред*) ПроФ. В А. Снегирев1>, Психологја Хар1.к. 1893. См одј. религ. чувств^".