Istočnik

И С Т 0 ч н и к

Стр. 141

И спољашност и духовне особине, које су се дале запазити код о. Варнаве, говоре да је избор патријаршије сретан и да ће се њиме задовољити захтјеви и духовне потребе Срба. Надамо се, да ће нови епископ уложити сву енергију, знање и умјешпост за добро својега парода онако исто, као што је за ових пет година предано радио у школи у Цариграду. Знање грчког и турског језика олакшаће му вођење послова са патријаршијом и својим митрополитом и грађанским властима. Српски краљ Петар I. приликом свога бављења у Цчриграду у зпак свога благоволења одликовао је новоизабранога епископа Варнаву орденом св. Саве II. реда. Дао би Бог да нови епископ ускоро постане митрополит велешко-дебарске митрополије!

Нњиткевне оцјене и прикази. Радослав ГрујиЛ: Ма1пшошаПа српског народа у процшости Студија из културне историје српског народа. Сарајево 1910. Одавна се повлачило мишљиње, да су наши претци неко вријеме били бигамисте и полигамисте. То мишљење подржавали су неки историчари чак и у новије вријеме и на основу недевољних доказа и података стварали криве закључке. То је побудило писца да напише горњу књигу, и обори сва досадашња крива мишљења у том погледу. Књига се дијели у пет глава. Прва глава: „0 миогоженству у опште", говори о старим народима у патријахално доба и на основу историјских података, који су се до данас очували констатује, да је у то доба владала полигамија свуда односно, да су богатији и имућнији људи имали по више жена, док се сиротиња задовољавала и са једномУтицајем религије и у то доба се разликовала прва жена од осталих. Друга глава: „Брачни одношаји српског парода под старом српском и турском влашћу", пружа нам тачне податке, да о правој бигамији и полигамији код српског народа није могло бити ни говора. Строге одредбе св. Саве, Душана Силног, Вукана у Дукљи и њихових сљедбеника, јасно су прецизирале брачне одношаје. Но свакако, да је постајала или бигамија или полигамија, одредбе би и то узеле у обзир, као што су предвидјеле несугласице брачника. На основу тих података као и неких каснијих турских фермана излази, да српски народ није имао бигамије и полигамије од како је примио хригпћанство, па све до XVIII вијека, кад је био сам свој господар и кад је био под турском власти. У трећем и четвртом одјељку: „Шта су католичке црквене и државне власти називале бигамијом и полигамијом?" и „Брачни одношаји српског народа под аустријском влашћу", износи писац погрешпо схватање римске цркве, да развод брака настаје једино смрћу кога од брачника и сваки онај, који се од жене одвојио или обратно, те ступио у наложништво са другом чини бигамију. Под тим утицајем римске цркве и сама је државна власт стајала, и то канонско начело њихово респектовала, те таког брачпика стављала и под државне законе, па неке шта више и смрћу кажњавала. Поред оваког схватања може се лако појмити у каквом су шкрипгду биле наше црквене власти, јер су се ти државни закони и одредбе без обзира на вјеру појединца примјењивале. Борба је била жестока. Енергично устајање тадашњих епископа у обрану начела и канона православне цркве успјело је, те