Istočnik

Бр. 9.

И С Т 0 ч н и к

Стр. 131

Немогућност религије без представе о личном Богу. (Наотавак.) V. Побожност или религијозно расположење, са свима својим осјећајима, изразује човјек у различним обредима а по преимућству у молитви. Молитва, као спољашњи облик свјеснога и нехотичнога откривања унутрашњега, субјективнога стања религијознога карактера, непромјенљиво прати сваки религијозни обред. Ни један од оних многобројних чинова култа, које нам је сачувала историја, није био без ове или оне, опгаирне или кратке молитве, која је тумачила њихов тајанствени смисао, тајанствено значење. Молитва је имала мјеста свуда, гдје је имала мјеста сама религија; њу налазимо и код свију дивљака, о којима су дошла до нас ма каква одређена знања. Појмљиво је само по себи, иошто је опа најважнијим дијелом свакога религијознога култа па и код дивљих и полудивљих племена, да је она неизбјежно иостојала свуда у религијама образованих, цивилизованих народа. Религије Ипдије, Персије, Египта, Грчке, Рима, јудејство и хришћанство сматраху и сматрају молитву истинитим, богоугодним средством, којим се изражује унутрашње расположење религијознога човјака јавно и увијек су ју сматрали неопходном у дјелима богопоштовања Исто тако и познати нам дивљаци свију крајева нису је искључили из својих несложних обредника. Разумије се, да садржај молитава дивљака и културних народа није ни из далека једиак: сва културна разлика међу њима, као и религијозна, очитовала се и у молитвама. Молитве бјеху свуда знаком развића не само религијознога и моралнога, већ често и социјалнога, и културнога у најопширнијем смислу те ријечи. Исто тако и разноврсне жртве, које стоје у тијеспој свези с молитвама, као и мпогобројни у историји човјечанства обреди по својој суштини и облику врло су зависили од нивоа интелектуалнога, моралнога и социјалнога развића људи. А то значи, да се како молитве тако и релагијозни обреди показују више или мање тачним зпаком религијозних осјећаја, представа и појмова човјечанства на цијелој линији његовог историчког бића. А што нам они показују с погледом на питање, које расправљамо? Они краснорјечиво и донекле убједљиво показују с једне стране ; да је човјечанство свагда и свуда мислило Божанство Суштаством личним и савршеним, да је његовало баш према такоме Божанству извјесне осјећаје, да се трудило, да баш с тим Божанством ступи у тијесни одношај и да се све то изражавало у облику молитава, жртава и других обреда, с друге стране — доказују, да молитељ и нека типична дјела религијозних култова човјенчанства сачињавају неизбјежну појаву у човјечјем роду, јер је то неотклонива потреГа богусличне и самосвјесие душе свакога човјека. ,,Најкрасније и најљепше, што само може чинити честит човјек и што најбоље одговора његовој ирироди и добром животу, — јест то да он може постојано ступати у опћење с боговима кроз молитве и објете. 1 ) Тако је рекао

4 ) Прав. Обозр, 1806., т. 20, стр. 9.